BASARA U NESTAJANJU

Tekst prenosimo u celosti:

Evo, preslišavam se, kao da je sad uopšte važno ko je grešan: ja kao naivni čitalac, ili Basara kao pisac koji je sa mog horizonta nestao. Počeću ipak s bolje strane, mada je onda čitava priča još tužnija.

Naša kulturna javnost, a naročito pretenciozni kritičari, nacionalnu književnost rado predstavljaju kao koherentnu celinu, u kojoj nema slučajnosti, koja se razvija organski i u koju onda zgodno uklapamo naše ideje o društvu, prošlosti i budućnosti. Mada nam obično iskustvo govori da je pisac takođe čovek sa usponima i padovima, sa pogrešnim procenama, zabludama, lutanjima i tržišnim hirovima, mi ipak delo jednog autora najčešće želimo da vidimo kao celinu, u kojoj se razlike navodno podupiru, da bi rezultirale srećnim jedinstvom. Taj pristup jeste zavodljiv, nema sumnje, i olakšava nam posao, ali je očigledno pogrešan – dobar primer može da bude upravo uspenje i sunovrat pripovedačkog talenta Svetislava Basare.

Pripadam generaciji koja je sa velikom pažnjom pratila nastajanje i pojavu svake njegove knjige, pristrasno i čak sa nekom vrstom stranačke zagrižljivosti, kao da je u blizini te literature naslućen neki skoro pa epohalni estetsko-filozofski interes, neka zaista realna šansa novije srpske proze. Niko se nije baš mnogo udaljavao sa područja za koje se pretpostavljalo da će uskoro postati mesto raskida sa omraženim pripovedačkim konvencijama. Drugim rečima, u Basarinom uspehu počeli smo da prepoznajemo „više ciljeve“, podležući staroj obmani da reka vremena pravi odlučni zaokret baš ovde, baš ove godine.

Međutim, brzo se ispostavilo da je Basara neuporediv – i nepredvidiv. Od onih gotovo revolucionarnih Priča u nestajanju pa nadalje – Peking by Night, Kinesko pismo, Napuklo ogledalo, Fama o biciklistima – ne možete se uopšte prevariti u pogledu njegove apsolutne samosvojnosti. Što se njega tiče, autorska prava zaista nisu morala biti zaštićena. Nije bilo nikakve opasnosti da ga pomešate sa neopreznim mlađim i prikrivenim starijim sledbenicima, što nije baš čest slučaj kod pisaca koje smatramo važnim za šira poetička kretanja, a u stvari su prosečni i prepoznatljivi samo zahvaljujući izuzetnim naporima kritike i njenoj potrebi da jedne obavezno unapredi a druge obavezno degradira. Kod Basare je tu stvar bila jasna u samo nekoliko rečenica: odmah ste znali da je u pitanju nešto posebno, različito od svega što se može naći u okolnim časopisima.

Još nešto kao uvod, sa neophodnim simplifikacijama. U opštoj atmosferi pretposlednje decenije prošlog veka, dakle tu negdje između Kiša i Albaharija, a pre Gorana Petrovića, počinje da lebdi potisnuta čežnja za vlastitim remek delima. Otuda, čini mi se, i naglašena poetička ezoterija mlađih srpskih pisaca, otuda i strah od uticaja praćen mahinalnom destrukcijom zatečenih pripovedačkih obrazaca. Ne zaboravimo, čitava stvar počinje pod divovskim senkama Kiša i Pekića, a zatim i Pavića.

Albaharijevom i Basarinom zaslugom to nasleđe počinje da prima prve postmodernističke udarce, najpre bez vidljivih posledica, ali onda, kad Basara u brzom tempu osvaja i kritiku i čitaoce, što nije mali podvig, postaje jasno da nova literatura nije samo destrukcija, nego da ona brine vlastitu brigu, na vlastitom terenu, i čak pobeđuje vlastitim sredstvima.

Po klasičnoj formuli Umberta Eka, postmodernizam je „ironija plus zanimljivost“. A može li uopšte doći do srećnog braka između intelektualno-snobovskog ironizma i komercijalne zanimljivosti? Nije to baš jednostavno pitanje. U svakom slučaju, izgledalo je da Basari kao nikom drugom polazi od ruke da istovremeno bude kvalitetan i popularan. Njegova proza zaista je ličila na nekakvu primenjenu i laku filozofiju, na zavodljivu, neobaveznu i lepršavu teoriju, iako se predosećalo da priča nije nimalo bezazlena. Mogao se tu naslutiti solipsistički univerzum lišen konvencionalne dubine, perspektive i vremena, gde ljudsko iskustvo očigledno i nije ništa drugo osim fikcije. Svaki događaj je fikcija. I obrnuto. Sve se koleba na toj granici.

***

Ovo čega se sad prisećam, preslišavajući se, već sam napisao povodom Uklete zemlje, a poslednja rečenica tog teksta glasila je: „Naravno, ostaje pitanje koliko dugo će Basara proizvoditi tako bezuslovno kolebljiva dela, pre nego što ne daj bože sklizne u povlađivanje masovnoj publici.“ I baš tada, čini mi se, on je skliznuo. Opijen slavom i kolumnistikom, i još ponečim, Basara počinje da žuri, bez ikakvog umetnički opravdanog razloga. Čaršija – odjednom omiljeni Basarin toponim – žudi za skandalima i provokacijama, to je njen prastari običaj, a on joj širokogrudo izlazi u susret, publikujući očigledno nedovršene, aljkave rukopise. Knjige se nižu jedna za drugom, do sabranih dela, i još dalje. Rusi za takav slučaj imaju dobar izraz: slovoproliće. Aplauzi su postali mlaki, rutinski, a Basara predvidiv i uporediv sa svakim obližnjim egzibicionistom. Prepričavaju se kvazimistične teorije jovo nanovo, krhki tekst se u panici sve češće oslanja na banalne kuloarske anegdote i sirovu dnevnu politiku, navodno opozicionu, nemotivisana vulgarnost zatrpava i ono malo preostale stilske elegancije… I nije ovdje problem Basarina tvrdoglava sklonost društvenim i književnim skandalima, niti njegovo nasrtanje na tzv. nacionalne autoritete – toga je uvek bilo, i ponajviše u velikim nacionalnim književnostima. Uostalom, božji darovi se ne dobijaju za dobro učenje i primerno vladanje. Ne – problem je u tome što njegov rukopis više ne može da opstane na nekadašnjoj nadmorskoj visini, što božji dar tragično iščezava, što se ona granica između događaja i fikcije sasvim pogubila, pa autor sa svojim kartonskim junacima tumara lavirintom koji više nije sudbina, nego čista i monotona simulacija. U stvari, sve manje čista – i zbog toga ja više ne mogu da čitam Svetislava Basaru, ni na naslovnim stranicama najtiražnijih srpskih novina.