LOGIKA TARABE DOVEDENA DO APSURDA: Izložbom u "Haosu, Nikola Marković zaokružio trilogiju
IZLOŽBOM crteža i instalacija u galeriji "Haos", istaknuti umetnik srednje generacije Nikola Marković (1976), docent Fakulteta umetnosti u Nišu, nosilac uglednih likovnih priznanja, zaokružio je trilogiju "Ili više vatre u sliku ili sliku u vatru", koja je i njegov doktorski projekat, na beogradskom FLU.
Foto Privatna arhiva
Autor koji je izlagao u Italiji, Nemačkoj, Austriji, a duže od decenije redovno sarađuje sa bečkom galerijom Suppancontemporary, na aktuelnoj postavci problematizuje pitanje (ne)slobode. Odnosno, kako kaže u razgovoru za naš list, tokom nekoliko poslednjih ciklusa, zapravo se bavio problemom totalitarne svesti:
- Očigledno je da je to nešto što je obeležilo moj, naš život, poslednjih tridesetak i više godina - objašnjava naš sagovornik.
- Moja generacija je "najlepše" dane mladosti provela pod sankcijama. Imao sam 33 godine kada su ukinute vize, a evo sada, desetak godina kasnije, ponovo granice. Preko noći. Foto Privatna arhiva
Specifičnost ovog vremena je da deluje kao da su sada sve nade pogašene. Kao da ne postoji ideja da je moguće i drugačije, bolje živeti. Kao da je ovo neka datost bez početka i kraja. A kako prevazići takvu mentalnu i emotivnu barijeru, to je veliko pitanje.Ciklus koji će biti izložen u "Haosu" do 22. januara, kako ukazuje Marković, na idejnom planu je već bio potpuno oformljen još pre globalne situacije sa pandemijom:
- Sama situacija je do te mere pojačala značenje da su mi mnogi posetioci rekli da su izložbu doživeli kao neku vrstu sublimacije, nadam se i katarze, cele prethodne godine.
Cinizam "naših dana"
SAM naziv doktorskog projekta "Ili više vatre u sliku ili sliku u vatru", smatra autor, ima u sebi "ili-ili" princip, koji ukazuje na postojanje nekakve barijere (granice) prema kojoj se treba odrediti. U finalu ciklusa ta "ultimativna" dilema nije u prvom planu, već je odluka ostavljena svakom ponaosob:
- Dakle treba preuzeti odgovornost - a to je ta reč od koje bežimo kao đavo od krsta. Imajući u vidu cinizam "naših dana", možda bi se ta dilema "politički korektno" najbezbolnije razrešila ako bi se naslov preimenovao u "I više vatre u sliku i sliku u vatru".
Iako preterana aktuelnost ponekad može da šteti samom radu, mislim da se ovde desilo sasvim suprotno. Aktuelna situacija je dodatno afirmisala značenje naslova ciklusa "Logika tarabe", koja je ovde prisutna takoreći od kada znam za sebe. A sasvim izvesno i pre toga. Ova situacija je to u potpunosti ogolila, da ne kažem dovela do apsurda, proklamujući ideju socijalne distance - jedan metar dobro, dva metra bolje. Foto Privatna arhiva
Osnova postavke, na kojoj spaja nove i klasične medije, jeste - crtež, koji za Markovića prestavlja osnovu likovne, pa i vizuelne umetnosti, ima slobodarsku prirodu i ne priliči mu bilo kakva skučenost, pa ni zarobljenost u jednom mediju:
- Sledim tu njegovu logiku. Dakle, on sam ima potrebu da izađe u prostor, u neki drugi medij... Ništa mu nije nametnuto. Sve je to crtež za mene. I ideja same postavke je da ta ograda istovremeno bude i nešto što razdvaja, ali i spaja dva medija: crtež i instalaciju, crtež i animaciju, instalaciju i animaciju.
Ironija i humor su deo načina izražavanja ovog stvaraoca, o čemu kaže:
- Ne kaže se slučajno da smeh predstavlja najkraće rastojanje između ljudi. Sa ironijom je stvar ipak malo složenija, i ona često ume da dovede do nesporazuma. Za humor se, sa druge strane, kaže da služi iključivo kao neka vrsta ventila. Mislim da je njegova uloga ipak malo složenija, odnosno ambivalentnija.
Humor, smatra Marković, pomera neke granice, stvara prostor i priprema teren za delovanje, ali od njega ne treba očekivati nemoguće:
- U stvaralačkom smislu, ironija predstavlja moćno i važno sredstvo, bez kojeg je gotovo nezamisliva savremena umetnost poslednjih stotinak godina. Upravo tom svojom ambivalentnošću, ona, zajedno sa humorom, omogućava da se problem sagleda iz različitih uglova i strana joj je svaka uskogrudost i ograničenost - zaključuje naš sagovornik.