POGLED ISKOSA: Pola veka konceptualne umetnosti

Reč je o poslednjoj istorijskoj avangardi 20. veka, kojom se završava projekat moderne umetnosti i otpočinje postmoderna kao vreme bez bilo kakvog preovlađujućeg stila ili pokreta. Piscu ovih redova je, međutim, draža teza o moderni koja traje od impresionizma do danas, te on postmodernističke zavrzlame vidi samo kao još jedno ispoljavanje moderne.

Konceptualizam se oslanja na prethodne i srodne pravce od fluksusa, land-arta do minimalizma, ali se mogu praviti jasne podele među njima. Žreci konceptualizma mislili su da će on u tvrdom obliku isključive avangarde trajati decenijama i za njih je ogromno iznenađenje bila pojava slikarstva krajem prošlog veka, pa i onog po ugledu na muzejsko, u vidu anahronizma. Papa konceptualizma Jozef Bojs se nadao da umetnik više nikada neće uzeti kist u ruke. Ključni pojam za dublje razumevanje konceptualizma nije latinski izraz koncept (nacrt, skica, ideja, pojam, predstava, zamisao i plan). Značnije konceptualnu umetnost objašnjava pojam tautologija. Visoko je razvijen u lingvistici i matematici, međutim, u filosofskom, estetičkom i umetničkom smislu o njemu nema objašnjenja ni u prilozima na internetu.

Pre bilo kakvog razmatranja konceptualizma treba imati u vidu delo Marsela Dišana, koje prethodi svemu što je u toj avangardi učinjeno i za koje je Salvador Dali rekao da ga ne zanima šta rade brojni nadrealisti u svetu, već šta čini Marsel Dišan. Ključni i revolucionarni rad protokonceptualne umetnosti i instalacije je "Fontana" iz 1917. godine. Izloživši pisoar (pišaonicu) Dišan je izvršio korenitu negaciju umetnosti, ne samo tradicionalne već i moderne, što još uvek izaziva bes u umetničkim krugovima. Ljuba Popović je mislio sve najgore o "Fontani", a nedavno je i jedan ogorčeni posetilac izložbe razlupao jednu od brojnih Dišanovih replika objekta za uriniranje. Nije reč samo o ciničnom izigravanju sa umetnošću, već i oličenju zamrznutosti osećanja, hladnoći koja obeležava ceo konceptualizam. To je umetnost apsolutne nule u osećajnom smislu, sa potpunim odsustvom estetski lepog kao i ružnog. Postavlja se pitanje da li su ti stari i novi vidovi avangarde (neokonceptualizam i postkonceptualizam) uopšte umetnost ako su lišeni osećajnog momenta i posvećeni samo mentalnom. U umetnosti ne treba dati prednost nijednom, jer je ona jedinstvo osećanja i misli. Konceptualizam je tako širom otvorio vrata genetskoj i robotskoj antiljudskoj aktivnosti, koje ne možemo više ni označiti kao "umetnost", a kamoli dovesti u poredak sa hiljadama godina prisutnom slikovnošću. Drugim rečima, da li jedna cigla izložena u sadašnjim galerijama i muzejima (post)moderne umetnosti, a takvih izloženih cigala ima na stotine, uopšte ima pravo i na koji način da se izjednači sa "Mona Lizom"?