TV KRITIKA - VANSERIJSKA SERIJA: "Srce zločina", dokumentarno-igrana TV serija, autor Veljko Medić, RTS 1, 2020.

Jedinstven okvir za četiri epizode ove serije, koje sam do sada video (ubistva "trećeg čoveka Miloševićevog režima" Zorana Todorovića Kundaka, direktora JAT Žike Petrovića, sudije beogradskog Okružnog suda Nebojše Simeunovića i dopisnika "Večernjih novosti" iz Jagodine Milana Pantića), iznedrio je nekoliko zajedničkih osobina.

Pre svega, radi se o naručenim ubistvima poznatih ličnosti iz našeg javnog, političkog, poslovnog i pravosudnog života, od kojih do sada nijedno nije doživelo sudski epilog; istrage ili nisu dale rezultate ili se još vode sa promenjivim uspehom, što dodatno otežava svaki javni uvid.

Drugo, sva četiri slučaja, povezana su sa vremenom prelomnih društvenih promena sa kraja devedesetih godina prošlog veka, koje je obeležila vladavina Miloševića i prvih decenija novog milenijuma, posle 5. oktobra 2000. godine.

Treće, preovlađuje podozrenje da su zločini delo uzajamne veze politike i kriminala, hobotnice spletenih pipaka jednog i drugog, što je, svakako, najzanimljiviji deo priče i otvara pitanje suštine društvenog zla, koje je danas aktuelnije nego ikada.

Konačno, ovim projektom se pomeraju granice javnog saznanja o misterioznim aferama, što je značajan pomak u ostvarenju javnih i demokratskih prava, iako ni u jednom od opisanih slučajeva nismo dokučili mnogo više od onoga što smo već znali ili slutili.

Novinar Veljko Medić nije imao uvid u spise sudskih predmeta i rezultate istrage, nego je rekonstruisao događaje na osnovu svedočenja i sećanja očevidaca i aktera, kao i na osnovu ličnih saznanja. Ali to je vredan i jedinstven napor, da se progovori o uglavnom nepoznatom delu naše stvarnosti i to na najvišem profesionalnom nivou.

Medić je ovom serijom pomerio granice televizijskih sloboda i to mu treba pripisati u zaslugu (valja ovde navesti imena njegovih prvih saradnika u ovom poslu, scenarista Aleksandra Radulovića i Božidara Kneževića, te reditelja Ivice Vidanovića, Slobodanke Radun i Miloša Radunovića).

Dramaturgija serije pažljivo je stvarana kombinacijom dokumentarne i igrane fakture, i to samo u onoj meri u kojoj ovaj amalgam ne narušava ravnotežu istinitosti i verovatnosti prizora. Ovo je naročit kvalitet, jer smo svedoci čestih nezgrapnih i neuverljivih mešanja dokumenta i fikcije u danas veoma popularnom hibridnom televizijskom žanru, što nas često opominje da tzv. re-enactment ima svoja ograničenja, te da mu se mora pristupati sa velikim oprezom.

Ovo mešanje ogledalo se i u naizmeničnim pojavama novinara Medića i glumca Šušljika, što je nekada uspevalo, a nekad nije, sve u zavisnosti od konteksta samog prizora i odabranih okolnosti. Rezultat je uglavnom bio prihvatljiv, neretko i mnogo više od toga, u duhu medijuma čije je glavno sredstvo neposredost: to je dodatni kvalitet dramaturgije i režije, ali i glumačkih doprinosa u jednom nespecifičnom poslu.

Najveći uspeh ove serije je, međutim, u tome što nas tera na razmišljanje. Grozdove asocijacija pokrenula je svaka od ovih priča, a njihovo upoređivanje navodilo je na zaključke koji se nisu ticali realnih okolnosti, koliko etičkih raskršća našeg vremena. Otkuda dolazi društveno zlo i kako je u nas stvorilo takve predatore politike i organizivanog kriminala?

Bez obzira na to ko su imenom i prezimenom bili počinioci, a ko inspiratori ovih zločina, sve okolnosti ukazuju na to da je glavni njihov uzrok bila razularena i brutalna, pljačkaška privatizacija osnovnih narodnih dobara, do koje je došlo provalom "liberalnog modela" u naš društveni život. To je već nešto što nadilazi primarni nivo policijske storije (koja leži u osnovi svakog od ovih slučajeva) i vodi nas ka onom Katonovom cui bono?, tj. "u čijem interesu i za čiji račun?". Sva je prilika da ćemo isto ovo pitanje ponavljati i posle svake od preostalih epizoda ove vanserijske serije.