SRPSKO SVE I SVUDA: Kada se govori o prvim ustanovama kulture u Srbiji, neretko a neuko, misli se isključivo na Kneževinu dve dinastije

Miro Vuksanović

29. 09. 2020. u 19:12

Visoka godišnjica Srpske čitaonice u Novom Sadu, s prilikom da na svečanosti u ime nagrađenih iskažem zahvalnost, po prirodi stvari traži da u središtu budu čitaonice, čitališta i biblioteke, srpske i u Srbiji.

Foto N. Karlić

Naši ljudi obično misle da su biblioteke svuda onakve kao što ih pamte iz ličnog iskustva i sude o njima po tome da li su našli šta im je potrebno. Pritom su često i sažaljivi i ravnodušni odjednom. Samo najučeniji znaju da su takve ustanove bazična kultura, da traju dugo i da ih ima različitih, svrstanih po suštini, nameni i značaju.

Prve srpske biblioteke su manastirske, studeničke i hilandarske. O onima iz osamnaestoga veka objavljena je knjiga na hiljadu stranica. U istom dobu, u aradskoj porodičnoj kući, imao je Sava Tekelija desetak hiljada knjiga na više od deset jezika. Nije čudo što je takvo knjigohranilište opevao i Laza Kostić. Ovim primerima hoću samo da nagovestim civilizacijsku dubinu, vekovno taloženje misli i osećanja, jezika i sudbina, ukupnog ljudskog pamćenja.

A čitaonice kao naročiti nacionalni centri, kao ukrštaji više delatnosti, nastajale su u prvom delu devetnaestog veka, po bečkom i peštanskom uzoru, najpre u Matici srpskoj, potom u Irigu, ovde, u Novom Sadu, u Somboru još uvek pod istim imenom, sve po redu, u varošima i drugim naseljima. Iz njih su osnivana pozorišta, muzeji, galerije, arhivi i druge ustanove. Nisu, dakle, negdašnje čitaonice bile samo mesta za čitanje.

S malo drukčijim nazivom i koncepcijom, u istim godinama devetnaestog stoleća, uzdignuto je Beogradsko čitalište, posle njega i slična kulturna žarišta u drugim gradovima. Do detalja su izučeni istorijat, razvitak i uloga srpskih čitališta, koja su uglavnom prerastala u današnje biblioteke, u prestonu kao Gradsku, Narodnu kao nacionalnu, zatim, po zadatom modelu, od mesta do mesta, do našeg vremena, i dalje.

Tri za danas odabrane imenice - biblioteka, čitaonica i čitalište - kao što se s rečima dešava, srodne po značenju da je to služba prosvetiteljstvu u opštem zahvatu, nisu u prošlosti bile isto, ali su im namere bile iste. Lako je uočiti male nesporazume, ako ih ima, i lako ih je otkloniti.

Međutim, ima nedorečenosti dok slušamo koje su najstarije srpske ustanove kulture i koje su prve takve ustanove u Srbiji. Ne vidimo uvek razliku na koju treba ukazivati, ne zbog takmičenja i prestiža no zbog čistog odnosa prema tradiciji i sadašnjosti. Kada se kaže da je ustanova srpska, to nas vodi gde su god živeli i na učen način delovali Srbi, u bilo kojoj državi, bilo kad i bilo gde. I to je jasno. Ali kada se govori o prvim ustanovama kulture u Srbiji, neretko a neuko, misli se isključivo na Kneževinu dve potonje dinastije. U rečenom postupku ne vidi se celina, ne vidi se uvek i dovoljno, po pravdi i istini, a tako sužen pogled sužava i predstavu o Srbiji i Srbima. Pritom se ne vidi ni oprez kao prvi znak sigurnosti.

Prema tome, dok god govorimo i pišemo o onome što je srpsko, nekadašnje, a ovde je izdvojen samo primer iz kulture, trebalo bi da imamo na umu vremensku i prostornu celinu, svekoliku, svaki predeo gde su živeli i brinuli o svom imenu naši preci, o tome ostavili pisane i druge tragove, jer tako obeležavamo ono što su dostigli Srbi, svi i svuda. Jednako tako treba da govorimo i o svojoj današnjoj, raseljeničkoj i nacionalno na svaki način rastresitoj stvarnosti.

Da sažmem i to isto saopštim u drugom obliku. Ako pažljivo tumačimo i postupamo, misleći na sve srpsko odjednom, zamišljajući jedinstvo porekla, vere, imena i maternje reči, uvek dajući prednost najboljim vrednostima, tada će u našoj svesti o sebi redovno i zajedno biti nemanjićke zadužbine i Sveti Sava, narodni pevač i pripovedač, Đurđe Crnojević i Božidar Vuković, Žefarović, Orfelin i Dositej, Sterija i Vuk, Karađorđevi sovjetnici i obrenovićko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, Bošković, Tesla, Pupin i Milanković, Branko, Zmaj i Njegoš, Crnjanski, Andrić i Dučić, Kočić, Bora Stanković i naši savremenici, ma gde da su, svi čije su misli, knjige i stihovi u ustanovama podignutim na srpskoj reči, na svim njenim oblicima, pre Vuka i sa Vukom, da bismo lakše rekli šta je srpsko, sve i svuda.

Istovremeno, po njihovom kulturnom obrascu, takvo pravilo je svojina svih ljudi i naroda koji sa Srbima žive. 

(Beseda na 175. godišnjicu Srpske čitaonice, Novi Sad)

Pogledajte više