UMETNOST NE MOŽE BITI OTKAZANA: Vojin Ćetković, glumac, o novoj ulozi u seriji "Tajna vinove loze", nagradama, karijeri, neprestanom učenju

Iako je profesionalnu karijeru započeo u Narodnom pozorištu, potom nastavio u JDP, šira javnost upoznaje ga kroz glavni lik u filmu "Zona Zamfirova" iz 2002. godine, gde kao Mane osvaja simpatije gledalaca, ali i mnoga važna priznanja. "Porodično blago", "Moj rođak sa sela", Santa Maria della Sallute, "Montevideo, Bog te video", "Nemanjići" i brojne druge TV serije predstavile su glumački raskoš Kruševljanina kojeg su ljubitelji pozorišta ranije imali prilike da gledaju i u izuzetnim teatarskim izvedbama.

Harizmatičan, dobar prijatelj i sjajan kolega, jedan je od najznačajnijih i najviše nagrađivanih glumaca srpske filmske i pozorišne umetnosti, kojom suvereno vlada već tri decenije. O značaju nagrada kaže da su posledica uspešnog rada, najčešće višegodišnjeg, i da su potrebne, kako umetniku, tako i popularizaciji umetnosti.

Za ovu jesen, odnosno zimu očekuju se i premijere filmova u kojima je ostvario uloge, "Nije loše biti čovek", Dušana Kovačevića, i "Apsurdni eksperiment", Boška Ilića.

* U godini u kojoj je zbog pandemije gotovo sve otkazano, pa je i umetnost na neki način bila "otkazana", vi uveliko stvarate. Da li je sada teže nahraniti dušu, ili strah od bolesti, pa i najgorih ishoda, ipak nije pojeo glad za lepotom?

- Mislim da umetnost nije i ne može biti "otkazana" i da je uvek, čak i u najtežim momentima ljudskog postojanja, uspevala da nađe vrata i put do svojih konzumenata i samim tim i opstane. Tako će biti i sada kada je celo čovečanstvo zbunjeno i kada deluje da su odgovori na ovu situaciju suviše daleko.

* Trenutno snimate seriju "Tajna vinove loze" po priči Mirjane Bobić Mojsilović i to je drugi put, posle pozorišne predstave "Suze su okej", da radite po njenom tekstu. U ovom ste vi bogat i uspešan naslednik porodičnog posla, a vaša supruga Sloboda samohrana majka trojice sinova. Koliko vam je ta uloga inspirativna, komplikovana, poetična?

- Dobili smo (kreativni tim, prim. aut.) predložak priče M. B. Mojsilović, sa kojom sam i ranije uspešno sarađivao, da od njega napravimo scenario od 36 epizoda.

Bilo je inspirativno i zahtevno da sa svojim prijateljima, prvenstveno mislim na reditelja Marka Manojlovića i njegov tim dramaturga, na kolege glumce koji su aktivno učestvovali u kreiranju svojih linija karaktera, na scenografa i kostimografa.

Bilo je i zahtevno i zanimljivo napraviti priču koja će odslikati delove života dve vinarske porodice, njihova preplitanja, sukobe, ljubavi...

* U toj seriji Sloboda i vi treći put igrate bračni par. Kakav je to začin, mantra, umetnost, energija ili nešto drugo što dvoje umetnika, koji su i životni partneri, čvrsto povezuje i čini snažnijim i boljim?

- Najbitnije za glumca je da dobije talentovanog partnera. Ja sam tu imao sreće i poslovno i privatno.
 

* Na kojim lokacijama se snima ta melodrama o ljudskim odnosima i tajnama? Jeste li za ta mesta znali i ranije? Radujete li se otkrivanju skrivenih lepota Srbije i, možda, sopstvenih novih glumačkih mogućnosti?

- Snimali smo u studiju, vinarijama u Subotici i Topoli, na Avali i Oplencu... Imao sam sreće da kroz svoj posao do sada upoznam skoro celu svoju zemlju, veliki deo Evrope i da posetim gotovo sve kontinente.

* Zanimljivo je i da će vas, istovremeno, televizijska publika gledati u ulozi srpskog patrijarha Dimitrija u seriji "Kralj" Zdravka Šotre, reditelja s kojim ste do sada najviše sarađivali. Šta vas dvojicu tako često i čvrsto povezuje?

- Moja uloga u seriji "Kralj" koju režira Zdravko Šotra je mala, ali značajna, i ono što je bilo važno i meni i njemu je da taj niz zajedničkih poslova ne prekinemo.

* Koliko ste o patrijarhu Dimitriju znali pre nego što ste dobili tu ulogu? Da li je odgovornost u tumačenju istorijskih likova, o kojima publika ne zna detalje, veća nego kada glumite izmaštane ljude?

- Uvek je u takvim situacijama najlekovitije osloniti se na scenario, naravno, uz poznavanje istorijske građe.

* Bili ste i slikar i taksista, inspektor i kriminalac, onda lekar i biznismen, pa Laza Kostić, Mane kujundžija, Stefan Prvovenčani, Don Žuan... Da li je posle svih tih uloga zahtevno, ili sasvim lako biti samo Vojin?

- U isto vreme sam sve to ja, ali i nisam... Preplićemo se u tim ulogama i otkrivamo, i lik mene i ja njega.

* Koja misao, replika, dijalog, monolog, koji mali umetnički kredo vam je, i pored bezbroj naučenih tekstova, zauvek u glavi?

- Znate dobro tu misao, prati me odavno: "Samo mi sami sopstvenom životu dajemo nekakvu vrednost", napisao je Piter Vajs u komadu "Marat - Sade", i otkad znam za sebe kao glumca to je ono što mi ne izlazi iz glave.

* Od koga, posle skoro tri decenije na pozorišnoj sceni, filmskom platnu i TV ekranu, još učite i glumu i život?

- Od svih. Svako je knjiga za sebe, uzimam, posmatram, razgovaram. Onda, kad ostanem sam, sklapam te slike i sećanja.

* Čega ste se na početku karijere najviše plašili, a šta još priželjkujete?

- Na početku karijere mladi glumac se svega plaši, ako je normalan. Treba biti zdrav i strpljiv da bi na nogama dočekao nagradu.

* Kada se čovek opredeljuje da ode iz grada na selo? Šta je u vašem životu presudilo da donesete takvu odluku i kako izgleda vaš običan, seoski dan?

- Nažalost, ne živim na selu još uvek, zasad je to nemoguće iz mnogo razloga, ali kad god mogu odem u Čortanovce, idem da mirišem Dunav i voće i da dobro razmislim o svemu.