INTERVJU Petar Mošić: Kapor je za života bio legenda

Zadužbina koja je minulu deceniju dodeljivala priznanje (sastoji se od srebrne plakete sa motivom školice, čestog motiva Kaporovih dela i novčanog iznosa od dve hiljade evra koju je obezbedilo Javno preduzeće "Pošta Srbije"), ubuduće će, kada su u pitanju likovne umetnosti, nagrađivati prevashodno mlade autore, poput Mošića, rođenog 1981. u Beogradu.

Njemu je žiri (predsedavao je Dejan Đorić, istoričar umetnosti i kritičar našeg lista, a članovi su bili Dragan J. Danilov, pesnik i likovni kritičar, i vajarka Lana Vasiljević) poverenje ukazao jer "slika u duhu starih majstora", ali i zato što je uspostavio "potpuno novi izraz unutar srpske figuracije, na studiozno rađenim slikama u duhu sinteze kritičkog realizma i metafizičkih svojstava slikarstva".

Na pitanje šta njemu lično znači Momo Kapor, ovaj akademski slikar koji je stekao doktorsku titulu na Fakultetu likovnih umetnosti, kaže:

- Svestranost i harizmatičnost Mome Kapora učinile su da je on još za života postao legenda. Svojim fenomenalnim likovnim i književnim opusom ostvario je snažan uticaj na razvoj kulturne svesti mnogih od nas. Kao reminiscencija renesansnog slikarstva, njegova su likovna dela uticala na one mlade umetnike koji su nastavili da neguju tradicionalne vrednosti slikarstva - među kojima svakako ubrajam i sebe.

o Žiri je konstatovao da se vaša dela oslanjaju na stare majstore. Da li je nagrada, u tom smislu, potvrdila vašu opredeljenost za štafelajno, tradicionalno slikarstvo?

- Za tradicionalan pristup u slikanju sam bio zainteresovan od samog početka svog profesionalnog bavljenja slikarstvom. Sedamnaest godina sam prisutan na likovnoj sceni i za to vreme sam svoju slikarsku tehniku konstantno usavršavao. Nagrada "Momo Kapor" je potvrda od kompetentnih ljudi da je ono što radim vredno pažnje stručne javnosti i da moja dela koja spadaju u klasično, štafelajno slikarstvo sadrže prepoznatljiv kvalitet koji se izdvaja.

Koliko vam je u opredeljenosti "za stare majstore", boravak u Belgiji bio inspirativan, zbog velike tradicije slavnih Flamanaca?

- Rezidencijalni boravak u Belgiji mi je omogućio da sagledam svoju poziciju kao umetnika i van granica naše zemlje. Zbog svog stila u slikanju koji evocira na tehnike flamanskih majstora renesansnog i baroknog slikarstva, odlično odlično su me prihvatili organizatori Glo`Art fondacije u Belgiji, što me je još više inspirisalo da istražim sopstvene mogućnosti u vizuelnom izražavanju. Saradnja je bila veoma uspešna, što je rezultovalo time da sam 2019. godine zvanično proglašen za jednog od najuspešnijih umetnika koji su gostovali na ovoj međunarodnoj rezidenciji tokom njenog postojanja.

Da li sebe smatrate umetnikom hiperrealizma, ili drugačije svrstavate način vašeg umetničkog izražavanja?

- Sebe smatram umetnikom realizma čiji su motivi društveno angažovani kao oblik kritičkog odgovora na svet u kome živimo, dok stručna javnost moje umetničko izražavanje svrstava pod termin "metafizički realizam".

o U vašim delima neki prepoznaju setu, nostalgiju, zaustavljenost vremena... Da li su to osećanja koja prate i njihovo nastajanje?

- Takva osećanja ne moraju nužno da budu zastupljena i tokom samog procesa slikanja ili crtanja. Pre samog početka realizacije nekog dela uglavnom imam jasan cilj kakvu atmosferu želim da postignem, čime se vodim u tehničkoj realizaciji.

o Teme vaših slika često su deca koja su fizički ili psihički povređena. Šta vam je najintrigantnije u tom tematskom krugu?

- Moja serija radova koja se bavila fenomenom odrastanja u savremenom društvu ukazivala je na različite faktore koji utiču na formiranje dečje ličnosti ali i na važnost očuvanja normalnih porodičnih odnosa. Veliki izazov za mene je bio da takve scene ne postanu suviše nasilne i brutalne, jer ne osećam potrebu da kategoriju nasilnosti predstavim tako da zaseni ono što kao umetnik želim da dočaram.

o Slikate i murale. Kako se osećaj koji imate ispred platna razlikuje od onog ispred zida?

- U periodu između 2008. i 2013. godine sam bio veoma aktivan po pitanju oslikavanja murala na raznim lokacijama po Beogradu. Za razliku od štafelajnog slikarstva gde je proces stvaranja intiman i uglavnom zahteva neku vrstu izolacije umetnika kako bi se na što bolji način prepustio stvaralačkom procesu, oslikavanje murala predstavlja suštu suprotnost. Na primer, sama činjenica da radite na spoljašnjem zidu nekog objekta govori o tome da ste izloženi pogledima prolaznika, a zbog veličine same površine koju treba oslikati, često izrada murala zahteva da se u taj proces uključi više umetnika.