POGLED ISKOSA: Slike i ogledala Marijane Oro, Mala galerija ULUPUDS-a

Dejan Đorić

25. 08. 2020. u 16:37

U jednoj od malobrojnih beogradskih galerija koja nije ugašena niti je promenila izlagačku koncepciju, slike (možda je pre reč o crtežima) na ogledalima predstavlja mlada umetnica. Beograđanka Marijana Oro.Diplomirala je i doktorirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na slikarskom odseku.

"Vrtlog"

Nije bez značaja da je bila učesnik simpozijuma zlatarstva 2005. godine u Majdanpeku, gde je unikatni nakit i predmete od zlata i srebra ostavila zbirci Trezora zlatare Majdanpek, kao i da je dva puta nagrađivana za tradicionalno kinesko slikarstvo i kinesku kaligrafiju. Dragan Lubarda, profesor crtanja sa njenog fakulteta, smatrao je da su crtačice veštije od crtača, pozivajući se na žensku veštinu veženja, kao što je shodno tome mislio da postoji posebni, ženski senzibilitet u crtežu.

Marijana Oro zbilja drugačije radi od drugih slikara i ako se uopšte može govoriti o "ženskom pismu" u likovnosti, ona je prava predstavnica te postmoderne paradigme, koja vrhunac ima u feminističkoj umetnosti. U teoriji je već naznačeno ne samo kod novih mislilaca već i kod Borhesa da se slika pa i ceo svet može shvatiti kao tekst, palimpsest, u koji svaki stvaralac ulaže svoje pismo. To što radi Marijana Oro na najbolji način može se opisati i kao (likovno) tkanje, tekst na starogrčkom znači tkanje, a jezik tog teksta čine tačke i linije. Kažemo tkanje, jer najlepše, persijske ćilime, mogu da izrađuju samo devojčice. U dosluhu sa Orijentom (više njenih radova nalaze se u muzejskim kolekcijama na Bliskom istoku) i ornamentom, svesna folklornog bogatstva Balkana i njegove drevnosti, toliko omalovažavane i odbačene u aktuelnoj umetnosti, svoje crteže-slike rešava u duhu apstrakcije koja ima atmosferu fantastičnog. Negde u pozadini ovih radova je ljudska figura, a njihova halucinantnost, skoro psihodeličnost, svedoče o snazi jedne umetnice da prebrodi izazove bezličnog vremena posle postmoderne, u eri bez preovlađujućeg pravca, uzora i ideje. Njena poetika duboko je lična i stoga izazovna, a u vremenu sveopšte digitalizacije, estetike kopije, radova koje za umetnike izrađuju vešti majstori, kada se zaboravlja da je Beograd donedavno bio svetski centar za velike crtače, ona vraća nadu u obnovu vrle umetnosti.

Pozadina za Marijanine ispise, apstraktno-ornamentalne "črte i reze" je ogledalo, kao tabula rasa, dvostruki odraz, koji odražava spoljnji svet i na kome je odražen, projektovan, njen mali-veliki likovni univerzum. Svaki ovaj rad je i deo fraktalne estetike (o kojoj postoje posebna, specijalistička izdanja) tj. mikro i makrokosmos. Njeno delo posve je originalno, umetnica je našla samo svoj ključ za enigmu likovne brave, spoj crteža, slike i ogledala toliko je višeslojan da je estetski skoro neiscrpan, a unutar takve pojavnosti ona ide dalje, ka još slojevitijim, trodimenzionalnim radovima.

Pogledajte više