MUZIČKA DEŠAVANJA KOJA SU OBELEŽILA POČETAK DECEMBRA: Od kamernog zvuka do razbarušenog nadahnuća

Miomira je ovom prilikom obeležila i pola veka umetničkog rada, podsećajući i da je jednu deceniju delovala kao profesor upravo u ovoj školi.

I kao koncertna pevačica i kao pedagog Miomira je pokazala da može sve: nekadašnji „Vukovac“ iz Prve beogradske gimnazije,  kad „Stanković“ nikako nije mogao da dođe do Deda Mraza – ona je sjajno preuzela ulogu „Dobre vile“ i podelila dečici paketiće. I „čarobnim štapićem“ očarala je jednog od najrečitijih pijanista  Rusa Konstantina Bogina, koji je ostavio rodnu Moskvu  i došao u Beograd, gde je dugo godina bio profesor na Fakultetu muzičke umetnosti. Kosta je muzikalan čak i kad „daje intonaciju“, kreativan u svakioj noti. Nezaboravno je interpretirao Debisijeva lelujava „Voiles“ (Jedra), Satijeve „Gnossiennes“ (Gnosijance) u očaravajućem poigravanju rada sa motivom, kroz čitavu skalu dinamičkog senčenja, a u Šopenovoj Polonezi opus 26 broj 1 oživeo je vojnički duh i istovremeno i tananu soldatersku čežnju najvećeg pesnika klavira za odbranom otadžbine (govorio je da žali što nije makar dobošar u vojsci rodoljuba). Čuvena Šopenova rubata ni kod jednog pijaniste ne zvuče tako plemenito! Kosta je pružio gotovo savršenu umetničku podršku Miomiri i njihovim gošćama, violončelistkinji Sonji Jančić i sopranistkinji i flautistkinji Teuti Aslani.

Čuli smo retko izvođene „vokalne bisere“: ariju i Bahovog „Magnificata“, u punoj lepoti baroknog vokalnog tkanja, duet iz Galupijeve „bufe“ – „Seoski filozof“ (jednog od najtalentovanijih predstavnika komične opere XVIII veka iz severne Italije), pesme Ofelije Šostakoviča i Bloha i Zulejke Rimskog-Korsakova uz po tri vokalne minijature Čajkovskog i Žermene Tajfer, jedine članice francuske „Šestorice“. Miomira je pokazala ne samo da savršeno vlada italijanskim, francuskim i ruskim jezikom, nego da ima i sposobnost „brzog šaltovanja“ iz raznih zemalja i iz raznih stilskih i vremenskih distanci.

Strings & Stars

Orkestar Škole za muzičke talente u Ćupriji priredio je koncert u Kolarčevoj zadužbini! Ona je jedna od tri takve institucije u svetu (pored Moskve i Londona) a u 52 godine postojanja iznedrila je brojne umetnike koji su danas afirmisani solisti i na vodećim mestima u orkestrima i u pedagoškim ustanovama širom sveta. Još dok uče njeni đaci dobijaju prestižne nagrade i priređuju koncerte, a kad se pojave na prijemnim ispitima za dalje školovanje redovno su među prvima na rang-listama.
Njihov beogradski koncert pokazao je koliko su mladi umetnici posvećeni i predani svom radu, disciplinovani i umetnički nadahnuti. Oni su u stanju da besprekorno sviraju i bez dirigenta! Program im je bio bogat i raznovrstan. Započeli su ga sa „Počasnicom Stevanu Mokranjcu“ Dejana Despića, koja je najpre (1998) bila napisana za nonet violončela, a kasnije ju je autor preradio i za gudački kvartet i gudački orkestar, koristeći čežnjive ljubavne melodije iz njegovih III, XIII, VI i XI rukoveti i iz besmrtne „Heruvimske pesme“ iz „Liturgije Svetog Jovana Zlataustog“ za koju je s pravom Dr Dragutin Gostuški tvrdio da je „najlepša duhovna kompozicija na svetu“!

Svojevrsnu „počasnicu“ najvećem muzičkom geniju – Volfgangu Amadeusu Mocartu priredila je desetogodišnja učenica ove škole Emilia Anastasijević, koja je već osvojila preko 50 prvih i specijalnih nagrada širom sveta. Interpretirala je prvi stav Violinskog koncerta u Ge-duru KV 216 oživevši pravi čarobni duh mladalačke lakoće (koncert je nastao pre autorove dvadesete godine), pastoralne i plemenite raspevanosti i neodoljive ljupkosti – upravo kakva je bila i solistkinja, pokazujući i sa koliko veštine komunicira sa svojim (nešto starijim) drugarima iz škole.
Doista smo uživali i u blještavilu tematskog materijala i živopisnoj orkestraciji Janačekove Svite za gudački orkestar, češkog kompozitora, teoretičara, pedagoga, koji se pre Bartoga i Kodalja bavio etnomukologijom. 

I najzad, po principu, „konac delo krasi“ čuli smo „Končerto latino“ Maje Le Ru Obradović, koji je prvobitno komponovan za gitaru i gudače, a koji je ovom prilikom imao svetsku premijeru verzije za harmoniku, koja je posvećena upravo Bobanu Bjeliću, našem fenomenalnom umetniku, koji je još kao đak Muzičke škole „Stanković“ dobio Pogorelićevu stipendiju (a zna se da je on znao da odabere „one prave“) što mu je omogučilo da se usavrši u Moskvi, ne samo u sviranju nego i u dirigovanju. Boban je i kompozitor – mada se za to nije školovao, ali to se ima ili ne, ni Mocart ni Betoven nisu se školovali za kompozitore, i kao i Majina i Bobanova dela snažno reflektuju ritmičke i melodijske damare našeg tla, te je i u njeno delo pronikao i umetnički i rentgenski i stvaralački, u punoj meri prenoseći sve njegove i folklorne i svake druge senzibilitete.

Post-festivalski dan

Od 4. do 7. decembra održan je 34. Festival ekološkog filma; a dan posle toga  dogodio se u kino-sali Etnografskog muzeja Post-festivalski dan u kome je prikazan film o Ansamblu „Renesans“ pod geslom „Prošlost koja ne prolazi“, Članovi „Renesansa“ održali su prvi kponcert pre 55 godina, a film je baziran na koncertu od 26. aprila 1979. u Narodnom muzeju, povodom desetogodišnjice rada, sa petoro vokala i 13 instrumentalista. U preko pola veka kontinuiranog trajanja preko 150 ljudi prošlo je kroz ovaj ansambl. Osnovali su ga entuzijasti, zaljubljeni u renesansni zvuk i u prvoj deceniji rada svi članovi su se odrekli ijednog dinara honorara, ulažući u nabavku instrumenata, partitura i odgovarajuće garderobe.

Mnogi značajni umetnici bili su članovi „Renesansa“; jedan od njih bio je i pojac Pavle Aksentijević i upravo na koncertu iz 1979. on je u prvom delu, posvećenom pravoslavnom pojanju prizivao – „Dođi, sveti duše“ po gregorijanskom koralu i „Ninja sili“, prvi sačuvani duhovni zapis sa našeg tla Kir Stefana Srbina, koji je živeo na prelasku iz XIV u XV vek, u svoj lepoti jubilusnih kretanja. Čuli smo i „Svjati Bože“ Isaije Srbina. Dragan Mlađenović-„Šekspir“ pevao je muziku Srednjeg veka, uz mali hor iz Muzičke škole „Vučković“, koji je pripremio Branko Ristić (moj profesor solfeđa)  i otac Miše Ristića, njihovog budućeg člana. Videli smo i čuli i violinistkinju Sonju Vukašinović, koja je svojim instrumentom pevala o „Prolećnom dolasku lepog vremena“ koje je obasjalo njenu ljubav prema multiinstrumentalisti Ljubi Dimitrijeviću, koji joj je postao ne samo umetnički nego iu bračni sadrug. Prisustvovali smo svojevrsnom instrumentalnom „natpevavanju“ kroz „Estampidu“ nepoznatog autora i veselili se kroz „Birtaša bekriju“ kojim je ostvarena atmosfera slična onoj iz „Karmine burane“ Karla Orfa. 

I posle ovog „malo razbarušenog Srednjeg veka“, kako je rekao Ljuba, koji se prihvatio da bude i reditelj i narator, podsetili smo se na muziku Dalmacije XVI veka, koja je bila bliska muzici Italije iz tog perioda. U jednom trenutku ugledali smo i Smiljku Isaković za čembalom, a u mnogim numerama takođe bračni i umetnički par Ljubicu i Žorđa Grujića. Uporedo su „tekli“ zvuci Tomasa Čekinija (koji je jedno vreme radio u splitskoj katedrali) i Franje Bosanca (Francisa Bosinensisa). Vera Ogrizović je zagrlila svoju kitaru, Sonja je dočarala Morešku igru sa Korčule, a Ljuba joj se „udvarao“ sa „Videh jednom jutarnju zvezdu“. Bilo je i melanholičnih nota (Isakova – „Inzbruk moram napustiti“) i pitoresknih (Suzatovih – „Mala divlja ptičica“) i radosnih (Mutonovih – „Povratak iz Liona“)...

Mada je film crno beli – „Renesans“ je blistao u svim zvučnim bojama  svog večno mladog muzičkog nadahnuća!

Gordana Krajačić