ISTORIJA SE PONAVLJA, JER NIŠTA IZ NJE NISMO NAUČILI: Sa promocije romana "Non-Ui", Lidije Dimkovske

V. Crnjanski Spasojević

11. 04. 2024. u 13:03

JEDAN stvarni događaj s putovanja Sicilijom bio je inspiracija književnici Lidiji Dimkovskoj da napiše roman "Non-Ui", koji je u prevodu s makedonskog Irene Šentevske, objavila izdavačka kuća "Dokaz".

V.C.S.

Na promociji Dimkovska je ispričala anegdotu koja je stvorila njenu junakinju Nedjeljku, tj. Nedu (Non-Ui).

- Nas nekoliko prijatelja iz Slovenije vozili smo se minibusom u Kastelamare del Golfo i pričali na slovenačkom, kada nam se obratio vozač na nekoj verziji englesko-hrvatsko-italijanskog jezika. Rekao nam je kako je njegova majka Nedjeljka rodom iz Splita, posle rata se udala na Siciliji, a on je prepoznao sličan jezik. Majka je samo dva puta tokom života obišla rodni grad i zbog toga je patila. Kazao nam je i da je Kastelamare del Golfo, u blizini Palerma, bio poznat po najžešćim obračunima mafije kada se Nedjeljka tu doselila, ali sada je sve mirno. Dugo sam razmišljala o ovoj ženi, bila sam opsednuta pitanjem kako je živela a da je samo dva puta posetila rodni grad. Jer, ja sam sedam godina živela u Rumuniji, sada živim u Sloveniji, i svakih nekoliko meseci moram u Makedoniju - otkrila je Lidija Dimkovska.

Da bi zamislila svoju Nedu (Non-Ui, kako ju je zvao profesor francuskog u gimnaziji) u realnom ambijentu, književnica je boravila mesec dana u Splitu, tražila budžake u kojima je Neda mogla da boravi, hodala je rivom kojom se i ona kretala, zavlačila se u podrume Dioklecijanove palače, gde se Nedjeljka prvi put poljubila. Bila je to, kako je kazala, 2016. godina, kada je veliki talas izbeglica i migranata preplavio Evropu i kada je ta ista Evropa, reagujući na najveću izbegličku krizu, počela da prikazuje i fašističko lice. Sa znacima fašizma srela se i u Splitu.

- Na splitskom stadionu osvanula je jednog jutra "svastika", baš kao i u mojoj zgradi, u liftu, ali i u mnogim drugim zgradama u gradu - kaže Dimkovska. - "Slobodnu Dalmaciju", list čiji je izlazak prvog broja svojevremeno pozdravio ceo antifašistički Split, napustio je Boris Dežulović. Sve je to uticalo na moj roman, jer Nedina unuka, takođe Neda, upravo u tom periodu odlazi da vidi bakin grad. I shvata da se istorija ponavlja, a da mi ništa iz nje ne učimo.

Makedonska književnica je u Dalmaciji upoznala i francuskog konzula, čija je majka svojevremeno u ovaj grad došla kao turistkinja, zaljubila se i u njemu ostala. To joj je poslužilo kao okosnica za likove Vida, Nedinog gimnazijskog profesora francuskog, kog su ustaše ubile u Jasenovcu, i njegove supruge Šarlote.

V.C.S.

Na promociji knjige sa prevoditeljkom Irenom Šentevskom (desno)

Takođe, Karlo, Nedin muž, Italijan, bio je pripadnik prvo Musolinijevih fašističkih jedinica, koje su do 1943. držale Split pod okupacijom, a zatim je prebegao u partizane i bio u odredu "Garibaldi", koji je učestvovao i u oslobađanju Beograda.

Lidiji Dimkovskoj bilo je važno, kako je rekla, da stvori dobar istorijski i dokumentarni kontekst, da nas podseti na Drugi svetski rat, koji je završio zaboravljen, u udžbenicima istorije, i na antifašističku tradiciju. Tako je nastao ovaj epistolarni roman, baziran na prepisci bake i unuke. Ali, kako je istakla prevoditeljka Irena Šentevska, to nije samo transgeneracijska priča o dve žene koje spaja krv i sudbina, već i priča o istoriji Jugoslavije i savremenoj Evropi i izazovima sa kojima se nosi. Ujedno je i priča o tome šta je značilo biti žena u 20. veku, prvo u okupiranoj Dalmaciji, gde su ljudi tokom rata jedva izlazili iz kuća, a zatim na Siciliji, gde deca nisu smela ni na ulici da se igraju da ne bi stradala od magijaških rikošeta.

Uz to, ovo je roman o identitetu. Jer, sa selidbom, kako je rekla autorka, relativizuje se i identitet. Dok je živela u Makedoniji, pričala je na makedonskom, osećala se Makedonkom. Kada se preselila u Rumuniju, počela je da sanja na rumunskom. U kući je, sa mužem Slovencem, takođe pričala rumunski. A onda se odselila u Sloveniju i počela da govori slovenački. Međutim, nikada nije prestala da piše na makedonskom. Njena Nedjeljka u starosti, pod uticajem alchajmerove bolesti, zaboravlja italijanski, koji je govorila 60 godina, i priča samo na hrvatskom.

- Znala sam u Švedskoj rumunsku pesnikinju koja je obolela od iste bolesti. Više ne govori švedski, zaboravila ga je, služi se samo rumunskim. Kada joj prijatelji odu u posetu, moraju da vode prevodioca. Kada čovek promeni jezik, promeni se i kao osoba. Želela sam da istražim koliko su migracije srećan izbor u životu jednog ranjivog ljudskog bića i došla sam do poraznog zaključka da migrant umire kao migrant - zaključila je Lidija Dimkovska.

Pogledajte više