Pozorišna kritika KOŽA I MALJAVE GRUDI, SVUDA OKO NAS: B.Nušić: “Mister Dolar”. Režija: Miloš Lolić. Narodno pozorište

 U tumačenju reditelja Miloša Lolića, koji nam dolazi iz pozorišne Evrope ovenčan priznanjima, u Narodnom pozorištu smo Matkovića, džentlmena koji zapliće radnju oko kelnera Žana, falsifikujući istinu da je jadničak dobio nasledstvo od samo sto dolara iz Amerike u objavu da su u pitanju milioni, zatekli na klupskoj žurci, pa je poznata verbalna komika bila stalno ometana tehno zvukom. Ovovremeno je u Lolićevom „Mister Dolaru“ to, što smo, kako u klubu, tako i u spa centru osvestili da je danas sve „trans...“, ne samo moral, čast, ljubav i pobratimljenje, već i ljudski, polni i modni šabloni. U nastojanju da na neki novi način zaošijaju nenušićevski vodvilj, žanr u kome se ionako igra, umesto da se glumi, autorski tim tehno „Mister Dolara“, na čelu sa rediteljem i dramaturgom, Perišom Perišićem, sveo je Nušićevu galeriju tipova (mentalitetskom, a ne karakternom komikom) na razigrani buljuk zgubidana, koji love tuđi miraz, lažne titule, nasledstva - plus zloupotrebljeni Jovan Todorović, sa kelnerskim nadimkom Žan - na samo jedan životni lik. Na Matkovića, koga tumači jedan od najzanimljivijih glumaca na srpskoj pozorišnoj sceni, Radovan Vujović. I u zadimljenoj, mračnoj, zvucima tehno muzike zagušenoj atmosferi, u kojoj ni bubice glumcima ne obezbeđuju prostu čujnost, a kamoli glumu, Vujović je plovio kroz prostor i komediju čitavim svojim umetničkim bićem, i telom, i pokretom, i intonacijom, i arlekinskim, vrhunskim umećem zavodljivosti zla. Prvobitna dilema, zašto je umetnik iz drugog beogradskog teatra pozvan da odigra jedinu pravu ulogu u Lolićevoj prvoj režiji Nušića se razrešila već u prvim minutima agresivne predstave.

I to je ključ – nije inkopatibilna sa Nušićevom dobronamernom, neubojitom, mentalitetskom komedijom situacija „iventa“ našeg građanskog pervertiranog, transseksualnog, transmoralnog, transnekulturnog modernog identiteta, nego agresivnost Lolićevog „Mister Dolara“, nasilje koje tinja iza svake replike i radnje, nasilničko sramoćenje autoriteta i znanja - profesor, dostojanstven na početku, postaje najzaluđeniji denser, obučen u ženski korset... Muzika (Nevena Glušica), kostim (Marija Marković Milojev), koreografija (Irena Maksimović) možda tačno mapiraju transgresiju kloake ovdašnjeg potrošačkog mentaliteta, ali o Nušiću ne govore baš ništa. A samo bi vertikalni presek mogao da osvetli nešto, eventualno, neodigrano u ovoj poznatoj, mnogo puta doživljenoj priči. Pomeranje ka atrakciji tehno žurke u mraku kluba (Civilizacije? Politike?) je krajnje linearno, vodi nas samo u neki nedramski, pa time i nekomički storiteling, raspričanost, skrećući poznati nam komediografski mehanizam ka Pazoliniju i De Sadu.

Nedim Nezirović, Žan, bio je na visini ne suviše složenog zadatka. Ostavljajući realizaciju ljubavne priče Žana i njegove verenice, kelnerice (Teodora Dragićević), kao „svetlo na kraju tunela“, Lolić kao da je anulirao sve što se dogodilo u klubu koji vodi trans... direktor (Aleksandar Srećković Kubura). U kome se, kroz klaustrofobiju, omamljeno lelujaju niske strasti i toalete, umesto karaktera(Nušićeva konstatacija), kao i u spa centru, gde se peru gramzivost i nezajažljiva malograđanština... I izveo Nušića na svetlo dana, ljubavi i dobrote. A onda su prebili Matkovića. Nasilje, Nušić, crna koža na maljavim grudima...Zaključite sami.