NIKO JOŠ NIJE IZAŠAO IZ SVOG DETNJSTVA: Pisac Enes Halilović, povodom premijere "LJudi bez grobova" u BDP

Vukica STRUGAR

06. 02. 2024. u 13:15

PO romanu Enesa Halilovića "Ljudi bez grobova" nastala je predstava (u režiji Stevana Bodrože), urađena u koprodukciji sa Regionalnim pozorištem Novi Pazar: premijerno izvođenje je 10. februara na Maloj sceni "Predrag Pepi Laković" Beogradskog dramskog pozorišta.

foto "Laguna"/ M.Krstić

Iz teatra na Crvenom krstu navode da su odlučili da ovom predstavom ispričaju priču o tome kako senka oca progoni sina i kako smo svi na neki način "kodirani" da ponovimo greške naših predaka...

Dan prvog izvođenja gotovo se poklopio sa drugim, za pisca veoma značajnim datumom, kada je (28. februara 1994) prvi put ugledao svoju pesmu u jednom časopisu:

- Eto, tri decenije objavljujem poeziju, a počeo sam da pišem 1992. godine. Drago mi je zbog predstave, moram da pohvalim rad kompletnog autorskog tima, naročito predusretljivost dva direktora, Seadetina Mujazinovića i Juga Radivojevića - kaže na početku razgovora za naš list Enes Halilović.

Novopazarska premijera bila je još u novembru prošle godine.Inače, "Ljudi bez grobova" nisu prva piščeva drama koja se izvodi na sceni: kratka drama "Komad o novorođenčadima koja govore" postavljena je 2011. u berlinskom teatru Šaubine, "Ako dugo gledaš u ponor" proglašena najboljom na Sterijinom pozorju pre tri godine, u Regionalnom pozorištu izvedeni su i "Zidovi", Adem Tutić snimio je na osnovu istoimene zbirke i kratak film sa glumcem Mitrom Belojicom, dok je "Zemlja" (drama o stradanju đaka u Kragujevcu) odigrana 2022. u Šumaricama.

Autorski tim

DRAMATURZI predstave su Aleksandra Jovanović i Nina Plavanjac, scenograf Zorana Petrov, kostimograf Tatjana Radišić, kompozitor Haris Šećerović, scenski pokret uradila je Aleksandra Arizanović.

U predstavi igraju glumci iz oba ansambla - Aleksandar Jovanović, Amar Ćorović, Dušan Živanić, Ema Muratović, Kristina Jevtović, Lemana Bećirović, Milena Pavlović, Nikola Mijatović, Rifat Rifatović i Haris Šećerović.

Sada je piščev roman transponovan u novo (pozorišno) delo, a pisac još jednom našao se u prilici da svoje junake gleda iz publike:

- Umetnost rađa umetnost. Ideje se dopunjavaju, ali se prenosi osnovna energija. Na osnovu energije mog dela, napravili su drugo delo. Uložili su veliki trud, znanje, veštinu. Dopada mi se poetika koju Bodroža neguje, uspeo je da donese jednu napetost. I sve što je prati, pa i muzika koju je radio glumac Haris Šećerović.

Naš sagovornik veruje da je jedini mogući portret umetnika njegov portret u mladosti, da sve potiče iz detinjstva. Tako je i s glavnim junakom "Ljudi bez grobova" - figura oca, i u bukvalnom i u mitskom smislu, dominantna je u delu.

- Detinjstvo je koren umetnosti, na mnogo načina oblikuje takozvanog odraslog čoveka. Nijedan čovek nikada nije potpuno odrastao: telo vara dušu jer je svako dete tek prohodalo, u istorijskom smislu. Nesigurno i uplašeno pred svetom koji gleda. Bez obzira na godine, svi smo deca, niko nije izašao i svog detinjstva.

Upravo ovaj roman Halilović smatra svojom praprozom, jer istinitu priču o odbeglom odmetniku počeo je da piše, zapravo, u sopstvenom dečaštvu. Imao je samo petnaest godina kada su nastale prve beleške, potom je (gotovo tri decenije) skupljao građu, istraživao.

foto: A.Nuhović

- To je, pre svega, ljubavni roman, ali i socijalna priča,potraga za ocem, moje literarno preispitivanje Sofokla i Edipa, opšta i kolektivna tragedija. Govori i o potomcima žrtava u Šumaricama, kao i deci koja su sama, ostavljena, koja tragaju za očinstvom pokušavajući da razumevaju sebe i prošlost... Kada glavni junak sazna na kraju istinu (ispostaviće se da odmetnik nije njegov biološki roditelj), počinje da traži vezu da pripada svetu. Drugi su ga prepoznavali po tom pripadanju i ova "činjenica" van njegovog života obeležavala je, zapravo, njegov život. Niko od nas ne može upravljati svojom sudbinom, okolnosti koje vidimo i tok događaja, zapravo, nas nose. Svako je deo neke celine živeći, sada i ovde, u prostoru i vremenu. Ali i pre i posle... Kako kaže Borhes, komplikovan je mehanizam sveta. Sve je uzročno i posledično povezano, čovek je biće stvoreno da se trudi. Ipak, nije svemoguć. Kako stari, pokušava sve više da razume svet u kome živi, mireći se sa tim da neće moći da ga promeni.

Na pitanje da li se miri i sa zadatostima koje ga bez sopstvene krivice nose kroz život, naš pisac odgovara:

- Čovek je na plimi događaja. Može da tumači gde je, ali ne i da menja: ostaje u prostoru u kome je. Ponekad upadne u zamku kad počne da se pita da ukoliko je sve sudbinski predodređeno, da li treba upšte da se trudi. Naravno da treba, koliko god mu se to čini nesaznatljivo i tamno. U suprotnom, potpuno propada. Takva pitanja ruše svu njegovu delatnost...

Poreklo određuje, kako je svojevremeno izjavio Halilović, i lična lektira i doživljaji sveta. Šta je sve njega oblikovalo od te prve pesme, napisane davne 1992. godine?

Dokumentarac

OD pesničke knjige "Sekvoja" nastao je dokumentarni film u kome pesnik luta po šumi i kazuje svoje stihove - kao svojevrsan pesnički eksperiment na planini na kojoj je odrastao, obroncima Rogozne, uz stotinak fotografija iz njegovog života. Film je vezan za drvo, prirodu, identitet, poreklo:

- Sviđa mi se da se i na taj način populariše poezija - kaže Halilović.

- Ja sam mnogo čitao, ali sam "čitao" i svet u kome živim.Slušao sam, učio i od najobičnijih ljudi. Nisam se libio da zapitkujem. Puno je pisaca od kojih sam učio. Ali, trudio da odbacim uticaje jer je književni uticaj štetan kad se primi, a koristan kad se odbaci. Treba ga preležati, kao virus. Tražio sam svoj put: ponekad sam zapisao i u knjige stavljao nešto što sam čuo u ranom detinjstvu. I to je bila priprema za literaturu i umetnost. Mnogo je onih koje volim i poštujem. Vladimira Holana, Miloša Komadinu, Slavka Mihalića, Borislava Radovića. Od proznih tu su Đovani Verga, Zekerija Tamir, Čingiz Ajtmatov, Andrej Platonov, naravno Tolstoj i Dostojevski, Sofokle, Vergilije, Borhes, Oktavio Paz, Markes, Hesiod. Volim da čitam i naučnike, filozofe, matimačire, fizičare. Trenutno, na primer, čitam "Istoriju matematike" Miodraga Perovića... Literatura je svuda oko nas - treba je samo videti. Kako kaže bugarski pesnik Edvin Sugarev, poezija je kao drvo ispod kore. Ipak, treba biti detlić da bi znao gde su ti drvojedi i kako ih pronaći. Ispod svakog kamena može da se nađe istorija, legenda, poezija. Svaki čovek je vredan priče, romana, pesme.

Od prošle godine Halilović je redovan član Slovenske akademije književnosti i umetnosti, koja okuplja ljude iz devetnaest zemalja - kao pripadnike velikog, slovenskog plemena sa sedištem u Varni (Bugarska). Dela su mu prevedena na impozantan broj jezika, nedavno je izašla knjiga pesama i na latinskom jeziku.

- Latinski je i te kako živ, a tu knjigu preveo je klasični filolog Dejan Acović, renesansna ličnost našeg vremena i zemlje. Majstor prevodilac. Dobro mi ti stihovi zvuče, čini se da ništa nisu izgubili u odnosu na original. Uostalom, kao kad ih slušam i na ostalim jezicima. Tada mi je pesma još draža, kada pripada i drugima. Inače, nikad ne žurim kad radim, srećan sam dok pišem. Usput i čitam, trudim se da uvek budem sa knjigama. Naravno i sa mojom decom: sin ima 18 godina, ćerkica uskoro puni tri, pa i nju pomalo čuvam. Kao pisac sada sam u zrelom dobu, ali živim i život jednog mladića i malog deteta. Prilagođavam se svim uzrastima.

Pogledajte više