LJUBAV JE ODGOVOR NA SVAKO PITANJE: Potresna životna i umetnička ispovest glumice Aleksandre Arizanović o bolesti i isceljenju (FOTO)

Vukica STRUGAR

10. 12. 2023. u 14:00

VRPCA je za glumicu Aleksandru Arizanović ona tanka, ali neraskidiva nit sa najbližima, sopstvenom dušom i bivstvovanjem.

foto privatna arhiva

Otrgla je sa ambisa smrti i čvrsto držala dok nije prešla na drugu obalu. A onda je, kao Aska pred vukom, svoje bolno iskustvo pretvorila u igru. Tako je nastala plesna predstava u kojoj gotovo naga, ogoljena i izložena, igra za život. U crvenoj haljini, boji radosti, put joj fenjerom osvetljava - majka. Aleksandrina duša i telo grči se, savija i oslobađa, s pogledom u svaki par očiju u publici, dok u pozadini pozorišnog mraka teče njena priča...

Za "Vrpcu" je ovih dana dobila glavnu nagradu "Reflektor festivala", čiji je više nego simboličan podnaslov "Svetlo u tami". Osvojila je svojevremeno i "Ohrabrenje" na Festivalu koreografskih minijatura, kao i nagradu Zemunskog Festivala monodrame i pantomime. Ali, sve je to manje važno od onoga što je sa svojih 28 godina već pretvorila u životno delo: u život sam...

foto Privatna arhiva

Na početku, ništa nije slutilo da će se mladost ove rođene Kraljevčanke razlikovati od bilo koje vršnjakinje. Imala je snove, da posle ekonomske škole upiše glumu. Pokušala je u Beogradu i Novom Sadu, nije uspela. Ništa zato, otišla je u Vrnjačku Banju da studira Fakultet za turizam i hotelijerstvo. Sledeće godine ponovo. I "bingo"! Ne samo da dobija indeks Akademije umetnosti u klasi Borisa Isakovića, već postaje jedan od njegovih najboljih studenata.

- Imala sam 22 godine kada mi je otkriven rak limfe. Lečenje je trajalo cele školske godine. Profesori su mi izašli u susret, na kraju semestra položila sam sve ispite - jednostavno, bez imalo gorčine, počinje priču Aleksandra Arizanović. - Naredne sam pripremala master predstavu inspirisanu "Umećem ljubavi" Eriha Froma, sa drugaricom Isidorom Volček. Ona me je pitala: "Šta ti imaš da kažeš o ljubavi?" I tako je nastala ta moja koreografija o ljubavi, prvi deo "Vrpce", vezan za lečenje od raka i očevu smrt koja je usledila odmah posle mog izlečenja.

Prva pomisao za mladu i lepu devojku obično bi bila neka romantična ljubav, ipak, Aleksandra je imala drugo osećanje i saznanje:

Zahvalnost i suština

MLADA glumica veruje da je bilo puno razloga da se razboli, a da je primarni bio odsustvo svesti o svojim emocijama i potrebama:

- Sad živim stvarno, bez želje da jurim, nešto postignem ili da se nekom svidim. "Vrpcu" ću igrati do kraja života. Osećam neverovatnu zahvalnost što smo nas dve žive i što možemo, uopšte, da je igramo... Kao sa glavice luka, skidam stalno neke slojeve i još nisam došla do samog jezgra, u potrazi za sopstvenom suštinom.

- Želela sam da pričam o ljubavi prema porodici, sebi i životu. U tom trenutku bila mi je bliža i potrebnija od one romantične. Dok je trajao proces bolovanja i isceljenja, potom tugovanja zbog očeve smrti, nekako mi se sve svodilo na - ljubav. I sva moja snaga dolazila je iz nje, pa i odgovor na svako pitanje koje bih sebi postavila. Prema svom telu, okolnostima, tati i tome što ga nema... Prema svemu što je bila moja istina i iskustvo u tom trenutku. Kao i život i bolest, ja prihvatam smrt. Suština je u prihvatanju. Jer, neprihvatanje je poricanje i negativan odgovor na ono što se dešava. Shvatila sam da sam još više uronjena u život, ako prihvatim sve što dolazi.

Baš ta koreografija, na nagovor profesorke Dijane Kozarski, poslata na Festival koreografskih minijatura, a nagrada je podrazumevala da Festival dobitnici producira plesnu predstavu u trajanju od 30 minuta. Bio je to povod za nastanak "Vrpce".

foto Privatna arhiva

- Ne smatram sebe posebno hrabrom zbog tog čina jer mi je bilo neophodno da to uradim. Ne ja kao glumica, ili koreografkinja, plesačica... Nekada mi je hrabrost bila potrebna da izađem na scenu, sa strahom da se ne svidim nekome. Ali, ovo je priča koju mogu i želim da pričam do kraja života. Ne tiče se samo mene, svima nam je potrebna. Nadilizi me, veća je od samog izlaska na scenu. Moja molitva je bila: "Daj, Bože, da je uradim tako da ljudi koji gledaju mogu da osete iz srži svog bića o čemu pričam i šta se u meni dešava, pa da u sebe uzmu malo iskre i isceljenja zbog koje će poželeti još više da žive".

"Vrpca" je, kako kaže, priča koja ne isključuje ništa od emocija: ni život ni smrt, ni bolest ni zdravlje, ni mamu ni tatu, ni strah ni hrabrost. Simboličan je i njen naziv,jer povezuje sve ljude.

- Ali je i pupčana vrpca koja je mene i majku spajala pre 28 godina... Predstava je, zapravo, poklon mojoj mami. Ja plešem i ona to gleda. Mama je u crvenoj haljini, a ja gotovo naga. Iako fizički zahtevna, nije nimalo naporna. Ne dajem svoju energiju u prazno, čujem "odgovor" i uzdahe u publici. Uvek sam volela da plešem, a na Akademiji sam osvestila koliko je neodvojivo telo od uma. Sve je jedan sistem.

O načinu na koji je nastajala predstava i kako je došla do tačke potpunog isceljenja, kaže:

- Kada sam saznala za bolest, uhvatio me je veliki strah. Majka je bila u Americi. Zamislila sam kako se vraća i zatiče me bez kose. I da ću je mnogo nasekirati. To je bila prva misao kad mi je doktorka saopštila dijagnozu. Tek onda je usledio strah za sopstveni život. Uplašila sam se - nasmrt. Ali, strah nije dugo trajao. Sela sam i shvatila da postoje dve mogućnosti: da umrem ili da živim. Ako umrem, neće više biti bola. Odmoriću se. Uostalom, imala sam divno detinjstvo, upisala Akademiju, bavila se onim što volim. S druge strane, mogu ko zna šta još da iskusim. Jer, svako iskustvo bogati čoveka, pa i ono loše. Posle tri dana od dijagnoze, odlučila sam da živim i posmatram - kako se osećam s bolešću, kako mi se menjaju oči, glas, zubi. U nekim životnim situacijama i glas se menja. Pratila sam ga, snimala, analizirala. Zato je moj glas podloga za predstavu.

Režim ljubavi

NAŠA sagovornica trenutno u Kruševačkom pozorištu priprema "Režim ljubavi", u režiji Snežane Trišić. U rodnom Kraljevu igrala je u predstavama "Crna ovca", "Naslednica" ,"Fleke" , "Lekcija"... Glumačke zadatke imala je i u filmu "Iza kamere", seriji "Tunel" i "12 reči". U predstavi "Tiho, tiše" Beogradskog dramskog igrala je i postavila scenski pokret.

Kada je prešla lični Rubikon, odlučila je da od svog iskustva i saznanja napravi malo umetničko delo:

- Mama je oduvek želela da pleše, da bude na sceni. Pokazalo se kao predivna mogućnost da je izvedem na pozornicu. Bila je dobre volje, potpuno mi je verovala. Rekla je: "Šta god hoćeš, ja ću uraditi". Dala je na sceni ono što mi daje celog života. Podršku i beskrajnu ljubav. Prvo izvođenje "Vrpce" bilo je oktobra 2021, i danas, posle svakog prilaze nam ljudi da podele nešto sa nama, slična iskustva.

Bolest je Aleksandru promenila, naučila da oseti ljubav prema onoj istinskoj, autentičnoj sebi.

- Onoj, do kraja JA. Zbog nje mogu slobodnije da živim. Pre bolesti živela sam "kako treba": student sa najvišim ocenama,fina, odgovorna devojka koja radi sve što treba. U bolesti sam shvatila da nemam vremena da ispunjavam tuđa očekivanja već da radim ono što volim i onako kako volim, bez ikakvog takmičenja i upoređivanja sa drugima, čak i sa sobom jučerašnjom. Povratak u "stare cipele" je nemoguć. Kao u filmovima, kad prođeš kroz neki portal ne možeš da se vratiš nazad i zaboraviš ono što si video i osetio. Ne mogu da zaboravim najznačajnije istine o sebi i životu koje sam shvatila u tim trenucima.

Na pitanje šta je najvažnije saznanje, odgovara:

- Da nema pravila. I sebi i drugima lakše opraštam greške i neuspehe. U redu je ako nešto ostane samo dobar pokušaj, ne mora sve da bude savršeno. Ako radim sa dobrom namerom znam da neću nikoga povrediti niti pogrešiti. Uspela sam da vidim sebe i sa strane i "iznutra". Ponekad nisam mogla da ustanem iz kreveta, a ja nisam navikla da me telo ne sluša. Mislila sam da sam svemoguća. Sada znam da je tu bilo i gordosti, bolest me je učinila poniznijom i skromnijom... Desilo mi se da posle premijere "Vrpce" dobijem gnojnu anginu. Jako je ličila na prethodnu bolest: visoka temperatura, malaksalast, oticanje žlezda. Osetila sam samo zbunjenost. Jer, ja više nisam pogodno tlo za njeno razvijanje, nije moguće da se ponovo dešava. Znam da više nisam taj domaćin.

Pogledajte više