GLUPOST JE OPASNIJA OD NAJGOREG ZLA: Nikola Ristanovski o novoj predstavi, glumi, ulogama

Vukica STRUGAR

16. 10. 2023. u 17:35

PRVAK dva nacionalna teatra, Nikola Ristanovski, od 17. oktobra premijerno je u novom naslovu Narodnog pozorišta: u ulozi Emila Grabnera u drami Đorđa Lebovića "Lutka sa kreveta broj 21", s rediteljskim potpisom Egona Savina.

foto Nikola SKENDERIJA

Biće to druga saradnja sa istim rediteljem na ovoj sceni, ali za razliku od Ahmeda Nurudina ("Derviš i smrt") sada ćemo velikog glumca gledati u tumačenju sasvim drugačijeg dramskog junaka...

- Tekst je nastao kao scenario za TV dramu, rađen je vrlo dokumentaristički, a kad se prebaci u pozorište ima neke druge zahteve, drugu gustinu vazduha. U predstavi su tri lika, mala je predstava po formatu, na maloj sceni. Ali, zahteva veliku prisutnost i tačnost svega što se na njoj uradi ili izgovori - ističe na početku razgovora Nikola Ristanovski.

* Susret zločinca i žrtve u središtu je ove istinite priče, za koju reditelj kaže je protest protiv kratkog pamćenja i mogućnosti ponovnog zla?

- Posle dvadeset godina, u mirnodopsko vreme, susreću se komandant koncentracionog logora i njegova žrtva, 60-tih godina prošlog veka. Taj čovek je u škripcu jer mu je javni tužilac za petama, a jedini svedok onoga što se dešavalo u logoru je glavni lik ove drame, Vilma Rajner. Pojavljuje se i treći lik, njen muž, koji daje sasvim novo svetlo čitavoj stvari. Uglavnom, u velikom delu Lebovićeve drame radi se o izjednačavanju pozicije zločinca i žrtve, što mi se čini veoma aktuelno. I to izjednačavanje je, zapravo, najveći nemoral. Neke stvari moraju da budu jasne, inače, sve postaje besmisleno.

* Desilo se da poslednji događaji u Gazi "preteknu" premijeru i dodatno aktuelizuju ovu priču?

- Nekako se sve velike teme i dramske situacije odnose na stvari koje se ciklično ponavljaju. Pre nekoliko meseci radio sam tekst koji se veoma direktno odnosi na palestinsko-izraelski konflikt, tačnije ljubavnu priču koja se dešava u tom kontekstu. Toliko toga smo izgovorili u toj predstavi... "Svi smo ptice", koju je Slobodan Unkovski režirao u MNT u Skoplju, govori o savremenom Romeu i Juliji. I nije teško napraviti takvu dramsku situaciju - ona se prosto nudi. Veoma smo se intenzivno bavili svim stvarima: istorijskim, psihološkim, religijskim i socijalnim aspektima. Onda nas je odjednom zgazio život. Pojava neonacizma i svih vrsta netrpeljivosti opet je aktuelna.

 AUTORSKA EKIPA

U ULOZI Vilme Rajner Jelinek gledaćemo Zoranu Bećić Đorđević, dok njenog supruga Borisa Jelineka igra Petar Strugar.

Scenograf je Vesna Popović, kostimograf Jelena Stokuća, scenski govor bio je zadatak za Ljiljanu Mrkić Popović. Reditelj Egon Savin uradio je i adaptaciju teksta, a "Lutka sa kreveta broj 21" igraće se na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta.

* Svet je mnogo polarizovaniji nego u doba Drugog svetskog rata?

- Ni šezdesetih godina kada se dešava radnja Lebovićeve drame nije bilo lako, ali je sve bilo jasnije u toj polarizaciji. Ipak, tih godina izrodila se neka nova nada, vera da je moguće da živimo u toleranciji i ljubavi, da su ratovi prošlost. Ispostavilo se da je to daleko od istine. Stalno ponavljam da nam politika i geopolitika ne ulaze kroz prozor u kuhinju. One izlaze iz kuhinje, ne pojavljuju se nezavisno od nas. Nacizam je duboka, ljudska bolest.

* Ipak, čini se da su u prošlosti bile jasnije granice između dobra i zla?

- Sada u moru informacija i dezinformacija ne možemo ni da pretpostavimo ko je i zašto "za" ili "protiv" nečega. Nema ideologije, novac i moć su najvažniji. Ako hoćeš da otkriješ istinu, treba da pratiš samo put novca. Fisija, cepanje atoma, već je počela. I dok se taj proces ne završi, malo možemo na to da utičemo. Ova predstava bavi se uzrocima, vraća se čoveku i porodici, nečemu što bi trebalo da bude važnije od svega. Tekst je veoma katarzičan i jednostavan, dramska situacija vidljiva, ali ima valera i malih preispitivanja. Ako uspemo da "odslužimo" tekstu kako treba, mislim da će naša predstava zamisliti ljude.

* Kakva je vaša uloga?

- Egon mi je rekao: "Dosta ti spasavaš svet, hajde jednom da budeš s druge strane". Dakle, igram zločinca Emila Grabnera i nije mi lako. Uvek imam potrebu da opravdavam likove koje igram, ipak, postoje oni koje je teško pravdati i pored toga što, intimno, sadrže neke ljudskosti. Zato se nalazim u situaciji da, na neki način, budem katalizator. Sigurno nisam najvažniji u ovoj predstavi, to su žena i njen muž. I to je dodatna lepota teksta, jer ovo nije samo priča o nekom ko je iz pozicije komandanta mučio svoju žrtvu, već i kakve to posledice nadalje nosi i kako se odražava na druge odnose. Drama obavezuje na veoma preciznu i čistu igru. Sažeto je napisana, svaka rečenica i pauza su veoma važne.

* Kako glumac pronalazi tu esenciju zla u sebi?

- Čini mi se da je Ajnštajn bio u pravu kada je rekao da je zlo, u stvari, nedostatak dobra. Obavezan sam da verujem da svaki čovek u sebi sadrži puno dobrog. Nedostatak toga, zapravo, izaziva zlo. Mrak nije ništa drugo nego nedostatak svetlosti. Osim zla postoji i glupost, ona je za nijansu još opasnija: protiv zla možemo da se borimo, protiv gluposti smo bespomoćni.

SAD JE KASNO

* Gotovo je neverovatno da ste prijemni na Akademiji položili iz četvrtog puta, a Fabijan Šovagović vas je prepoznao još kao dečarca u jednoj predstavi na gostovanju u Osijeku?

- To je bio jedan mali znak, u to vreme je gluma za mene bila tek mala avantura. Ponekad, nakratko, pomislim da bih možda u ovom trenutku radio nešto drugo. A to drugo, mislim da je - ništa. Treba mi više odmora, ali za mene je kasno. Ne mogu da menjam način života, tempo i potrebu za ovim poslom.

* Ljuba Tadić je u jednom našem razgovoru rekao da je glumac koji igra velike naslove već time privilegovan: ako samo njih pročita dovoljno je uradio za svoje obrazovanje.

- Nekako mi se zalomila klasika, Dostojevski, Čehov, Turgenjev, Šekspir, Strindberg, Bulgakov... Velika je to sreća i velike, vanvremenske teme. Do danas se ništa nije promenilo, verovatno samo arhitektura. Inače, često se ovih dana sećam Ljube. Nisam siguran zašto, ovo je još jedna koincidencija. Imao je pravo. Ako si odigrao 50 klasičnih naslova, i ako je oko njih još po pet knjiga (dok ih spremaš), to je 250 ozbiljnih pisaca. Cela jedna biblioteka. Dok sam radio "Derviša" gravitirao sam prema Rumiju, istorijskim dešavanjima, religijskim razgraničenjima, derviškim redovima, svemu što je poezija i Persija... To je, stvarno, bogatstvo.

* Da li je neka uloga stvarala promene u vašem unutrašnjem biću?

- Verovatno da, ali ja to zaboravim. Kad prođe sve, pomislim da je deo mene. Šta me je promenilo? Verovatno ništa. I sve. Dosta toga se nagomilalo. Posle određenog vremena, kada čitam svoje stare intervjue, zateknem sebe kako sam mnogo toga govorio iz pozicije lika. To je veoma vidljivo, ponekad i komično. Trenutno imam na repertoaru Ibzenovog "Neprijatelja naroda" i vrlo često uhvatim sebe da koristim rečenice doktora Stokmana. Ali one i jesu moje, usvojio sam ih kao sopstvene.

* Ibzenov junak na kraju kaže da je čovek najjači kad je sam. Slažete li se?

- To je velika tema. I velika opasnost da postane teza. Kad u predstavi izgovorim ovu rečenicu, ponekad osećam da mi se ljudi u njoj pridružuju. Da smo zajedno. Ipak, biti sam nije dovoljno, sama je individua. A individua nije isto što i ličnost, jer ona nužno mora posedovati saosećanje, prema najbližima, ako ništa drugo.

* Postali smo usamljena gomila - fizički bliski, a suštinski, sve više udaljeni jedni od drugih?

- Naravno, to je vidljivo. Ljudi su ranije gledali u zvezde, sada je njihov pogled usmeren na dole. Bez obzira na to da li prema telefonu ili samom sebi. Teško podnose kontekst u kom žive. Nekada smo imali više optimizma, razmišljali koje su nam opcije i zašto smo ovde. Danas se uglavnom živi potrošački. Svako jutro ustanemo i razmišljamo šta danas imamo da uzmemo, umesto šta možemo da damo. Svi imamo neke kalkulacije, svi sve znamo, prepuni smo informacija... Kad gledaš globalnu sliku sveta izgleda suludo i vodi prema ozbiljnom problemu. Sve je dostupno, svako može da kaže "svoju" istinu i uradi šta god mu padne na pamet. I to me brine. Valjda nije sve dozvoljeno. Sloboda bez odgovornosti nije normalna. Odsustvo odgovornosti je definicija našeg doba. To mora negde da stane. Ne znam ko će povući crtu.

Pogledajte više