ZMAJEVIM STIHOVIMA OTAC NAS USPAVLJIVAO: Sa pesnikom Miodragom Raičevićem, dobitnikom Zmajeve nagrade Matice

J. SIMIĆ 21. 02. 2023. u 08:34

MEĐU onima koji su se svojevremeno dokopali školske klupe nema nijednoga koji nije znao napamet neku Zmajevu pesmu. Prvu njegovu pesmu, a i prvu pesmu uopšte - "Mali konjanik" čuo sam od oca Veliše. I sad kao da čujem oca kako bratu Slavku i meni tu pesmu deklamuje, pred spavanje. Kad dođe do onoga "điha-điha", malo nas ljuljušne i mi usnimo. Kasnije sam se naravno sreo sa tužnim i ozbiljnim Zmajem. Porodična nesreća koja ga je zadesila skoro da nema pandana u srpskoj literaturi. Ali on je i pored toga nastavio da ispunjava zadatak koji je sebi namenio.

Foto: J. Simić

Rečima dubokog divljenja prema delu pesnika, dramskog pisca i lekara Jovana Jovanovića Zmaja, za "Novosti", govori Miodrag Raičević, rodom Podgoričanin, adresom Beograđanin i laureat najprestižnije i naše najstarije poetske nagrade Zmajevog imena, koju je Matica srpska ustanovila 1953. godine. Zmaja je naš sagovornik osvojio knjigom pesama "O stvarima koje je Homer propustio" u ediciji IK "Gramatik". Nagrada mu je uručena 16. februara na svečanosti u Novom Sadu povodom 197. Matičinog rođendana, a on je u emotivnoj besedi o pesništvu i naknadnom žalu što majci nije pri svakom susretu ljubio ruku dok je bila živa, rekao i da "pisac koji zna gde je Matica, zna gde su mu duša i srce".
A, da je laureatova nagrađena knjiga pesama po mnogo čemu nesvakidašnje izdanje, čitaoca upozorava već fotografija na koricama: autor je za upravljačem oldtajmera, a suvozač mu je omiljeni njegov pisac Stanislav Vinaver. U realnom svetu to je neizvodljivo, jer se te 1955. Vinaver se upokojio, a Raičević tek ugledao svet.

Foto: J. Simić

Šta ste ovom fotomontažom želeli da saopštite čitaocu i pre nego što pročita prvu pesmu?

- Možete samo da zamislite u kakvim sigurnim rukama je bio Vinaver tih berlinskih dana - jer ne što samo tada, nego ni danas ne posedujem vozačku dozvolu, niti znadoh da vozim ni onda ni sada. Vinaver je čudesan po mnogo čemu, a ponajviše po onome što je znao, i po mnogo čemu to što je znao nadilazilo je svoje vreme. Vinaver je i danas moderan pesnik i pisac. Sušta radost čitanja! Među nama postoji još jedna kopča, pre bih rekao sticaj okolnosti: da, Vinaver je umro iste one godine kad sam se ja rodio. Shodno tome, ja ću nekih tridesetak godina kasnije zgotoviti prvo jedno, a zatim i drugo izdanje Pantologije, zvane Muzini vetrovi. A da korice izgledaju ovako velika je zasluga Viktorije Čeliković, koja je moju ideju sprovela u delo.

Kako se Homer vinuo u naslov vaše knjige?

- Za Homera imam da zahvalim vasilevsu vizantijskom, Isakiju Porfirogenitu, koji je stolovao, kako knjiga kaže, nepunih pola godine a onda se povukao u manastir, gde je, onako badijavan, napisao knjigu sa istim naslovom. Kad sam uočio taj naslov, nisam mogao da odolim - iako je to bilo pre desetak godina - strpljivo smo čekali, i vasilevs i ja. I hop - evo ga Zmaj. Siguran sam da se čestnjejši Porfirogenit tome darku nije nadao, a ja đene-đene. Čak sam uspeo i da nabavim fotokopiju tog dela (With A Little Help From My Friends), da mi se nađe, ako u međuvremenu naučim grčki.

Ne pamti se da je neki književnik objavio knjigu na kojoj njegovom voljom nije navedeno njegovo ime. Mislite li da će se na sličan gest odvažiti i neki budući pisac?

- Sama slika koju sam odabrao da stoji na koricama, donekle me je nagovorila da uradim to što sam uradio. A i čemu ime, ako su tu pesme? One su, ako su vredne, same po sebi ime! Dali ste mi šlagvort, da pomenem jednu pesmu Slave Kuprijanova, u kojoj, parafraziram, umrli pesnik pruža ruku iz groba i pipa po nadgrobnoj ploči, da proveri jesu li se slova imena, od vetra i kiše, izbrisala. Što bi knjiga bila izuzetak. Svi, umrli i živi pesnici, s vremena na vreme, rade to isto. Što se tiče gesta da knjiga na koricama nema imena autora jeste mali kuriozum, meni se jednostavno dopala ideja, a Zmajeva nagrada će joj svakako dati ono što joj "nedostaje." A da li će neko u budućnosti tu ideju rabiti, ne znam, ali znam ko hoće.

Matičin žiri saglasio se da je vaša knjiga "neobičan, redak, predragocen spoj najgušće melanholije, uspomena i neverovatnog humora." Poklapa li se ovo sa vašim doživljajem sopstvene poezije?

- Naravno. Delić, Negrišorac, Nikčević, Radulović i Sladoje, sve su to vrsni znalci poezije i književnosti uopšte. I ja sad, neskroman kakav sam, kažem: u njihov sud ne treba sumnjati. Mada, poezija uvek pomalo (ili pomalo više) izmiče sudovima makar ti sudovi dolazili s najvišeg mesta. Ovaj moj "Homer" jeste melanholična knjiga, kao što je i knjiga kajanja. Kajanja možda i više. Sad imam vremena da se vraćam u prošli život i otud me i pohodi kajanje o kome govorim. To se posebno odnosi na ciklus s kraja knjige posvećen majci. A ne želim da se ispovedim, jer ne želim da mi bude lakše.

privatna arhiva

U kom periodu života se tolika melanholija uspela uplesti u vaše stihove?

- Uvek sam ogrtao melanholijom ono o čemu sam pevao, čak i kad sam bio daleko od nje, mada mislim da melanholija negde računa sa karakterom ljudskim ali i sa nekim događajima iz života pesnikovog. Melanholija, to je opšte mesto književnosti, podseća nas na prolaznost života i navrće tugu u naša srca i na oči. Neke stare nežnosti vraćaju se na presto na kome su godinama stolovale, pa vam se sada, u ove pozne čase, čine još blistavijim i lepšim. Da, nekad se volelo, a po pesmama bi se reklo da taj eho nije uminuo. Mora čovek da ima ljubavnu pesmu, ako je pesnik. One me, i u ovoj knjizi, ubeđuju da to jesam. I pesnik se retko kad iskreno brani od tog osećanja. Lepo je znati da je tako. Voleti, to je tako ozbiljan posao.

J.Simić

A, ako još ozbiljnije razmotrimo stvari ?

- Ako ozbiljno razmotrimo stvar - čovek najčešće piše o prošlosti. Tamo se i dalje dešava ono što je za pesnika važno, možda i najvažnije. Pod uslovom da nije Stanislav Lem. Ili braća Strugacki i ako je rođen u znaku blizanaca kao ja. U prošlosti se nalazi sve što pesniku, pa i piscu, treba. Setite se samo Bore. I Andrića, recimo. Uostalom, kao sudbina i delo pisca čiju sam nagradu primio u Matici srpskoj.

ŽIVOT MI NIJE USKRATIO PRIJATELjE

ŽELEO bih na kraju da zahvalim svojim prijateljima, bez kojih teško da bi bilo ne samo knjige nego i mene. Reč je, pre svega o Milivoju Pajoviću, koji me je na rukama izneo iz smrti i bio (i još je) uz mene svih ovih za mene teških i mukotrpnih dana. Bratske ljubavi nije nedostajalo ni mome kumu i izdavaču Danilu Jokanoviću, koji je na sebe preuzeo ceo posao oko "Homera", Goranu Petroviću i Petru Jevremović, koji su mi, takođe, bili bratska uzdanica. Uz mene su sve ovo vreme bili moji stari oprobani prijatelji Milosav Tešić, Milovan Marčetić, Mihajlo Pantić, Svetislav Basara, Radmila Lazić, Srđan Vučinić, Ranko Rajković, kao i moji prijatelji iz "Glasnika" Milka Zjačić Avramović, Borislav Čeliković, Petar Arbutina, Radmila Borić, lektorki i pesnikinji Neveni Živić, kolegi i drugu Milanu Bogdanoviću Bodžiju, Božu Koprivici... Život me je za štošta uskratio, ali nije za prijatelje.

Pogledajte više