FILMSKA KRITIKA - HAJNE I DESANKA U LOGORU SMRTI: "Peto pismo Hilde Dajč", režija Ivica Vidanović, Srbija, 2023.

Zabeleženi prizori, fotografije i živa reč deluju jedinstvenom silom fizičke prisutnosti na ekranu, a ona je uvek analogna sadašnjosti. To magijsko svojstvo kinematografa još uvek ga drži u samom jezgru kulture sećanja, tekovine našeg doba koja sve više dobija na značaju. Takav je slučaj i sa dokumentarno-igranim filmom "Peto pismo Hilde Dajč", u režiji Ivice Vidanovića kojim je beogradski Muzej genocida, uz pomoć "Filmskih novosti" i drugih obeležio ovogodišnji dan Holokausta. Reč je o naraciji mlade beogradske novinarke koja prikuplja materijal za priču o koncentracionom logoru na Sajmištu i pritom otkriva i čita četiri lična pisma sasvim mlade beogradske Jevrejke Hilde Dajč, koja se 1941. iznenada obrela u devetom krugu pakla, o kome nije mogao ni da sanja civilizovani svet.

U logor je Hilda ponela stihove Hajnea i Montenjeve eseje: to je činjenica koja je predstavljala jedan uzvišeni kontrapunkt. Ona je, naime, bila aktivni član literarne družine Prve ženske gimnazije na Tašmajdanu, školska drugarica moje majke, članice istog kulturnog kluba i Hildne vršnjakinje (rođene su bile iste, 1922. godine, što znači da su 1941. imale po devetnaest godina!). Piše Hilda da je to, đačko doba bilo njeno najsrećnije, bajkovito vreme. Slično mi je govorila i moja majka, sećajući se čuvene direktorke gimnazije Darinke Janošević i profesorke srpskog jezika i književnosti Desanke Maksimović, koja je i rukovodila literarnom sekcijom škole, što se može osetiti i iz Hildnih pisama, prožetih prefinjenim i elegičnim tonovima i suzdržanim emocijama. Čuje se dobro da je Desanka literarno vaspitala ceo ovaj naraštaj.

Sada se prisećam da mi je majka pričala kako je u logor na Sajmištu, preko zaleđene Save, nosila neke džempere i ćebad, jer se sve ovo događalo u hladnu zimu prve godine rata. Hilda je pisala školskim drugaricama Miri Novak i Nadi Petrović, sa kojima se čak i sretala u nekim udžericama u Savamali, jer je bila dobrovoljna bolničarka u jevrejskoj bolnici dr Alkalaja u samom logoru i vrlo često pomagala pri dovlačenju leševa pomrlih i njihovog sahranjivanja na Jevrejskom groblju u Beogradu. Bila je to strašna izvesnost mladih bića, do juče punih radosti, elana i vere u život.

Užasna stvarnost zvala se, međutim, Judenlager Semlin, logor smrti za Jevreje u Zemunu, na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, koju je Pavelić rado ustupio Nemcima "pod uvjetom da u njemu nema srpskih stražara te da sve finansije snosi prekosavska Srbija". Logorom je isključivo upravljala nemačka Einsatzgruppe pod komandom oberfirera (SS pukovnika) Emanuela Šefera, šefa bezbednosti RSHA za okupiranu Srbiju, koji je direktno odgovoran za likvidaciju gotovo celokupnog jevrejskog stanovištva (od ukupno 16.800 Jevreja koliko je tada živelo u Srbiji i Banatu ubijeno je njih 14.800, od toga 6.320 u logoru na Sajmištu, tj. u "dušegupki" između Sajmišta i Jajinaca, kao i Hilda Dajč i cela njena porodica) o čemu je, ne bez izvesnog ponosa, izvestio Šefer u Berlin, hvaleći se da je Srbija pod njegovom nadležnošću i njegovim trudom očišćena od Jevreja (Judenfrei).

Šefera su posle rata uhvatili Englezi i dobio je šest i po godina zatvora, od čega mu je pola oprošteno i umro je kao penzioner u Zapadnoj Nemačkoj 1974, dok su komandant lagera Andorfer i njegov pomoćnik Engel, obojica esesovci, dobili kraće kazne i pušteni na slobodu iz "humanitarnih razloga". Logor na Sajmištu nastavio je, međutim, svoju "misiju smrti" sve do maja 1944, kada je razoren u savezničkom bombardovanju i ponovo predat ustašama, koji su poslednje zatvorenike, nekoliko stotina Srba iz Hrvatske (od 31.972 mučenika, uglavnom Srba, koji su prošli kroz logor između maja 1942. i jula 1944. i kojih je ovde pobijeno 10.626), odveli u Jasenovac, a logorom Sajmište zavladala pustoš.

Sve ovo imamo na umu kad govorimo o genocidu i kulturi sećanja. Zato je dobro što o ovoj kulturi (i kroz film!) sada vodi računa Muzej genocida u Beogradu, koji će imati u vidu celu jezivu prošlost ovog mesta. Ovo stratište Srba, Jevreja, Roma i antifašista drugih naroda trebalo bi da nas zauvek opominje na vreme nacizma, koje, vidimo to i u današnjem svetu, još nije prošlo.