NEKE KNJIGE SAM PRERANO PROČITALA: Mirjana Đurđević, književnica za „Novosti“

Marina Mirković

05. 02. 2023. u 14:00

JEDNA od najpopularnijih romansijerki ovdašnjih, autorka brojnih bestelera Mirjana Đurđević, sa svojom najnovijom knjigom "Mica, Beograd i odvratni Britanac" vratila se svom svojevrsnom alter egu - spisateljici predratnoj, a sad i poratnoj Mici Đurđević, i svetu koji je Micu okruživao u davnašnjem, nagrađivanom Mirjaninom hitu "Kaja, Beograd i dobri Amerikanac".

Foto Laguna

Roman u izdanju "Lagune" je Mirjana, osetiće to svaki dobronamerni čitalac, ispisala sa istinskim guštom, što je naglas primetila i urednica ove knjige na spektakularnoj promociji. O tome i o trenutku rađanja odluke da se vrati Kaji (istina, bez Kaje, makar "uživo") i vaskrsne omiljene junake, autorka kaže:

- Ta ideja se rodila one večeri kada sam i upoznala Dubravku Dragović Šehović, književne večeri, da budem precizna. Pitala sam je, s neba pa u rebra, šta misli o tome da oživim Micu. Baš tamo gde sam je i ostavila, u 1946. godini, to mi je jedino bilo prirodno. Odmah se složila, pod uslovom da je ona uređuje. A upravo zato sam je i pitala, nek ostane među nama i čitaocima "Novosti". Eto, to je bio početak jednog lepog prijateljstva i savršene saradnje. Istina je da sam beskrajno uživala, ali lagano nije reč koja bi se mogla primeniti na mene čak ni kad spavam, a kamoli kad nešto radim. Duda je svakog jutra u mejlu nalazila novo poglavlje, a ja sam već uz prvu kafu bistrila njene komentare i peglala tekst napisan prethodne noći u jednom dahu. Mogu li da iskoristim ovu priliku da zahvalim i Dejanu Papiću što nam je omogućio ovakav način rada, za naše prilike neuobičajen? I Toniju Parsonsu, on ne zna ni da postojim, a ipak je zaslužan, iz pete ruke. Ali za tako nešto ljudi treba da se nađu i prepoznaju, kao nas dve.

* Čini li vam se da je upravo taj poratni istorijski trenutak "stvoren za romansijer(k)e", jer pruža vrlo osobene aspekte a, ipak, nedovoljno je rabljen u našoj književnosti?

- Istina je da tog perioda skoro nema u našoj književnosti, posebno ne istorije privatnog života, koja me oduvek zanima. Čak ni istraživanja za roman nisu bila jednostavna. Štampa je u to doba bila pod apsolutnom partijskom kontrolom, iz nje se moglo pročitati jedino ono što su "odozgo" smatrali prigodnim. Živih svedoka gotovo i nisam imala. Preostalo mi je jedino da čitam službene listove, zaključke centralnih komiteta i partijskih kongresa, mada se i odatle moglo štošta naučiti. Recimo, da su beogradske kafane otvorene čim su Nemci i Rusi otišli dalje, nekoliko dana nakon oslobođenja. Ali da li se u njima moglo dobiti nešto za jelo, šta, i za koje novce - ne znam zasigurno. Ili, da je naša predstava o momentalnom prelasku na društvenu svojinu, štagod to bilo, zapravo netačna. To je išlo postepeno. Recimo, privatne knjižare su zatvorene tek negde u jesen 1948. Taman kad je Mica završila prvi posleratni roman.

* Pišući o Mici ne bakćete se kojekakvim pravilima ma kog žanra. Da li ste pomislili da ipak razrešite misteriju o blagu koje juri silni četnici, služba, stranci?

- To što dolazim iz prirodnih nauka daje mi odličan izgovor na vaše pitanje. Uvek mogu da se pravim luda - šta ja uopšte znam o "čistim" žanrovima. Sednem pa pišem. Sad šalu na stranu, dešavalo mi se sa nekim romanima da ih književna kritika negde precizno smesti, pa posle moram da otvorim teorijske knjige i proverim šta sam ja to pisala. Istina, sa prvim-drugim romanom sam zadala sebi zadatak da napišem roman u maniru Agate Kristi. Nađavola, to "Ubistvo u Akademiji nauka" smestila sam u vreme građanskih protesta 1996-97 zbog krađe glasova na lokalnim izborima i to me je odvuklo potpuno na drugu stranu. Poštovala sam sve žanrovske odrednice, ali mene definitivno nije zanimalo ko je ubio Buleta Svinju. Od tada uopšte ne pokušavam tako nešto, nije mi zabavno. Tako me ni u ovom romanu nije zanimalo šta je bilo s tim blagom. Uzgred, priča o ukradenoj britanskoj pomoći Draži Mihailoviću je u najvažnijim crtama istinita, ali se ni dan-danas ne zna šta je sa onim delom koje pukovnik Hadson nije uspeo sam da iznese iz Jugoslavije. Možda neka četnička Blagajna ipak zna, ja ne znam.

Foto Miloš Luzanin

* Za odvratnog Britanca odabrali ste vrlo poznatog i kod nas cenjenog pisca. Da li ste želeli da obznanite svoja saznanja, ili ste i tu odvratnost donekle domaštali?

- Iskreno, ne znam kad mi je tačno Darel pao na pamet. Zbog istinitog dela priče o pukovniku Hadsonu bio mi je potreban Britanac, diplomata, čak nije morao da bude ni baš toliko odvratan, i neka malo blaža reč bi mogla da prođe. Odranije sam znala da je Darel neko vreme proveo u Jugoslaviji, kao ataše za štampu britanske ambasade, kao i to da mu se nismo baš dopali, Beograd posebno. Dovoljno za početak. A onda sam počela da učim. Na raspolaganju sam imala njegov "Duh mesta" koji je svojevremeno objavio "Gradac", obimnu biografiju koju je napisao Gordon Boker i naravno ceo internet. Kako sam ga "pročitala", zapisano je u romanu.

* Šta ste mislili, kao čitalac, i šta danas mislite o Darelu i njegovom delu?

- Neke knjige sam u životu pročitala prerano. Moguće da se to odnosi i na "Aleksandrijski kvartet", tek, nikad kasnije nisam imala potrebu da ga pročitam ponovo. Znam da se čitalački svet deli na one koji ga obožavaju i one koji ga uopšte ne vole. Ja sam tu prilično ravnodušna. Uostalom, u ovom slučaju mi je bio potreban književni lik, nisam bila zadužena za njegovo delo.

* Kako su u roman ušli ostali akteri koje ovde vidimo privatno, a za koje znamo da jesu krojili istoriju, poput Koče?

- Darel i Koča Popović su se moguće sreli na nekom diplomatskom prijemu, ali ne verujem da su razmenili neku reč. Ne verujem da bi se Darel uopšte usudio da mu priđe. Ta epizoda potiče od jedne simpatične fotografije na kojoj Koča igra tenis i to baš u Golf klubu. Složila sam godine, Micine i Kočine, ostalo sam izmislila.

NEMA KAJE

* Kaje, ipak, u romanu nema, makar neposredno. Svesno i namerno ili vas je priča odvela drugim putevima?

- Kaja je ostavila Micu i Beograd još 1942, mene lično je tim gestom uvredila, dobro da sam je ipak ostavila u životu, živa je i zdrava, o čemu nas Udba redovno obaveštava, da ne brinu čitaoci.

ZABAVNE DEBATE O NAGRADAMA

MIRJANIN roman nije prijavljen za nagrade koje zimske mesece redovno ispunjavaju debatama o kvalitetu (ne)nagrađenih romana, Ninovu i "Beogradski pobednik", a ona o nagradama kaže:

- Da, januar i februar su vazda jako stresni za srpsku književnu javnost, kako za aktere tako i za navijače. Moram da priznam da mi je to više zabavno, pod uslovom da se ne pređe granica dobrog ukusa, nego što se osećam na bilo koji način kao zainteresovana strana. A često se pretera. U takvim slučajevima i vremenima trudim se da se "pravim mrtva" da ne bih izistinski umrla od transfera blama.

Pogledajte više