OD AMBISA SVET DELI SAMO KORAK: INTERVJU - akademik Dušan Kovačević, dramski pisac i reditelj

Vukica Strugar

29. 01. 2023. u 15:44

POSLEDNjEG festivalskog dana nagrada "Drvo života" (za buduće filmove) na Kustendorfu biće dodeljena danas našem proslavljenom dramskom piscu i reditelju, akademiku Dušanu Kovačeviću.

Foto V. Danilov

Na Mokru Goru stiže iz Sokobanje, koja mu je, takođe, odala lepo priznanje: plato u centru grada poneo je Kovačevićevo ime, a njegov film "Nije loše biti čovek" otvorio (posle dve decenije) renovirano zdanje bioskopa "Moravica", čiji će prostor poslužiti i za druge kulturne sadržaje. I jedan i drugi događaj predstavljaju čast i povod za radost, a o nagradi na Kustendorfu, u razgovoru za "Večernje novosti", kaže:

- "Drvo života" dvojako mi je značajno. Prvo, dodeljuje se za ukupan rad, a uskoro će pedeset godina otkako se bavim filmom. Radio sam ih, naravno, i na Akademiji kao student, ali od 1975. nastaju moja profesionalna ostvarenja. Nagrada ima i lep, drugi deo, a to je da je za - budućnost.

Imate li u planu neki novi film?

- Čovek koji se bavi ovim poslom stalno o nečemu razmišlja. Nešto i ostvari, a od većine stvari odustane. Pošto je film prilično skupa umetnost, uvek vodite računa (osim ako nisu velike produkcije) šta pišete i da li je moguće da se realizuje. Vaše želje su jedno, realnost sasvim drugo. Što se tiče mog rada, veliki je znak pitanja kad bi moglo da se desi da opet snimam film. Ustanovilo se, nekako, da režiram svakih dvadeset godina!

"Balkanski špijun" je bio 1993. godine, 2002. "Profesionalac", a pre dve godine "Nije loše biti čovek". U tom slučaju, sledeći bi mogao biti baš daleka budućnost, što znači da bih imao godina koliko moji junaci iz "Maratonaca"! I to ovi stariji Topalovići. Lepo je da sam dobio ovo priznanje posle najznačajnijih imena svetske i domaće kinematografije, što se moj filmski rad odvijao paralelno sa pozorišnim, pa i zato što se tih nekoliko mojih filmova vrti već 30-40 godina.

U međuvremenu, učestvovaćete u ostvarenjima drugih reditelja?

- Sigurno ću napisati jedan ili dva scenarija. Inače, kada sam predavao na Akademiji, baš ovim povodom, govorio sam studentima dramaturgije da imaju veliku privilegiju jer mogu za samo sto dinara da napišu dobru dramu ili scenario.

Kako mislite sto dinara?

- Pa, lepo: sveska košta sedamdeset i olovka trideset. A ako napišu dobro, može da bude veoma ozbiljno. S druge strane, ukoliko radite film, potrebno vam je sto hiljada evra samo za pripreme. Zato mnogi počnu da se snimaju, ali se realizuju tek posle dve-tri godine. Znam i neke slučajeve da nikad nisu privedeni kraju... Film je velika i lepa grana umetnosti, možda jedna od trenutno najpopularnijih. Od zemlje do zemlje zavisi koliko se u nju investira i ulaže.

Foto V. Danilov

Pišete li trenutno neki dramski tekst?

- Za pisanje izuzetno je važno da imate dobru priču i dobro vreme za njegovu realizaciju.

A pod tim podrazumevam dobro raspoloženje, koncentraciju za stvaranje. Kada je o pozorištu reč, počeo sam nešto da radim, ipak, trenutno nisam u prilici da tekst završim. Potrebno mi je još nekoliko meseci, o tom-potom. Šta je priča u našem poslu?

Kad sam jednom pitao Batu Stojkovića da li mu je žao što nešto nije odigrao, odgovorio mi je: "Mislim da sam odigrao sve ono što mi je bilo namenjeno. Ono što nije bilo za mene, odigrali su neki drugi ljudi..." Tako, ako se bavite pisanjem, napisaćete sve što vam je suđeno da napišete. Nažalost, dešavalo se da su mnogi pisci odlazili pre vremena, možda bi tek stvorili velika dela.

Njegoš je umro sa trideset sedam, Branko Radičević i cela generacija romantičara odlazila je još mlađa, pokošena tuberkulozom ...

- Uzmimo, recimo, primer Danila Kiša. U jednom trenutku bio je u ozbiljnoj nominaciji za Nobelovu nagradu. Napustio je ovaj svet sa 52 godine. Neki pisci u tim godinama tek su počinjali da pišu. Ima i primera onih koji su svoja najbolja dela stvorili posle šezdesete. Možemo samo pretpostaviti šta bi bilo, a velika verovatnoća je da bi napisali još neke, veoma dobre knjige. I Kiš, i Bora Pekić... Da ne pričam o generaciji pisaca koje ste pomenuli, 19. i prve polovine 20. veka. Niko od njih nije napunio pedeset godina.

Foto V. Danilov

Novi pisci imaju i novu generaciju čitalaca, mada je njihova pažnja često površna i "kratkoročna" u skladu sa načinom života?

- Na to pitanje mogu dvojako da odgovorim. Prvo, kada je reč o elektronskim komunikacijama, kao što vam je poznato, u mom slučaju na ovu temu nemoguće je i razgovarati - nemam ništa što je "na struju". Jednostavno, taj veliki paralaleni svet u koji su uvučene mlade generacije (znam i preko mojih unuka) za mene ne postoji. Ja sam čovek devetnaestog veka. Ne pišem guščjim perom, ali sam blizu toga. Pišem rukom i kupujem specijalna pera i markere, onda mi to drugi prekucavaju na kompjuter. Ako je nešto za mene baš značajno, kucam na pisaćoj mašini. Tokom godine napišem možda sto, sto pedeset strana. A i to je puno. Napišite trideset koje valjaju i ostaju, vi ste nešto ostvarili. Dobar primer je Laza Lazarević, koji je ostavio samo nekoliko pripovedaka, ali nezaobilaznih u srpskoj literaturi. Eto, i on je umro sa četrdeset godina...

Kuda ide umetnost u našem nestabilnom vremenu, postoji li za nju budućnost?

- U situaciji kada besni rat u Ukrajini i kada ne možemo sa sigurnošću ni da pretpostavimo šta će biti na jesen, živimo na ivici velike nesreće. I kao Evropa, i kao planeta. Treba nam samo jedan pogrešan korak da odemo u provaliju. I to svi znaju. Ko je iole normalan i brine o svetu, jasno mu je da je tako. Svakim danom se sukob u Ukrajini razvija i  poprima sve veće,   katastrofične razmere. U ovom trenutku, preko pedeset zemalja uključeno je u taj rat.

Sve podseća na pozne tridesete godine prošlog veka?

- Imamo te uvode i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Nisu oni počeli određenog dana.

Bili su pripremani, postojale su razne vrste sukoba uoči objavljivanja svetskog rata.

Nažalost, nikad se ništa nije naučilo iz prethodnog iskustva. Istorija čovečanstva je istorija ratovanja. A između njih, pronalazilo se - novo oružje. Tako je bilo i sa atomskim. Apsurdna je činjenica da je baš ono, od Drugog svetskog rata do naših dana, sprečilo treći svetski rat. Možda bi se uveliko desio, još od događaja na Kubi.

Odlučila je činjenica da u njemu niko ne može biti biti pobednik.

Foto V. Danilov

Da li ono što je tokom invazije u Zalivu svinja bilo otrežnjenje, dovoljno "osvešćeno" u našem vremenu ili će se napraviti i poslednji korak ka ambisu?

- Molim Boga zbog generacija koje tek treba da žive da će se oni koji o tome odlučuju prizvati pameti i shvatiti da sudbina čovečanstva ne može da zavisi od dvadeset ljudi. A u ovom trenutku je tako. Jesu li oni predsednici zemalja, predstavnici korporacija ili vojne industrije, nije važno. Otprilike toliko ih sedi i odlučuje šta će da uradi. Kao i sa nama i ovim pitanjem oko Kosova i budućnosti Srbije. Odlučuju ljudi koji su trenutno moćni i u toj moći često izgube orijentaciju za realan život. A realan život veoma je jednostavan. Svaki običan i normalan čovek samo želi da živi u miru, da ga niko ne ugrožava. Ni fizički ni psihički. Ipak, kad se ljudi "odmetnu" u sferu đavolskih poslova - a rat je đavolski posao - moraju imati neke "paranormalne" osećaje i potrebe da bi rat poželeli. Kao što se, uostalom, od antičkih vremena u epovima i opevalo...

Ratovalo se u potrazi za zlatom i, eventualno, zbog neke žene. U pitanju je uvek lična stvar ili sujeta. Aleksandar Makedonski slavi se kao veliki osvajač i borac za dobra dela, a njegova armija spalila je devetnaest gradova da bi sagradila devetnaest Aleksandrija.

Uprkos tome, u istoriji je ostao upamćen kao osvajač koji je poštovao kulture i identitete pokorenih naroda?

- Jeste, ali je njegova vojska pre toga sve pregazila. Postoji i pismo u kome opisuje kako se oseća dok gleda kako gori jedan veliki grad u Palestini. Plače i piše da mu je žao, objašnjavajući da je vojska morala da se smiri. A vojska se smiri kada pljačka i ima motiv da ide dalje... Da Hitler nije naneo takav užas jevrejskom narodu, već bi uveliko imao spomenike. Danas postoji "napoleon šnicla", "napoleon konjak" i mnogo Napoleonovih spomenika. Šta je radio? Spaljivao sve na šta je naišao!

Ratni ishod uslovljava i mesto vojskovođe u istoriji?

- I moć sećanja. Postoje narodi koji su potpuno nestali u ratu. Za mnoge se i ne zna, kao u onom filmu "Apokalipto", kada dolaze španske galije i počinje potpuno nova istorija Amerike.

Mi smo već dugo u šah-mat poziciji sa Kosovom. Kakva je perspektiva?

- Veoma mala, iz jednostavnog razloga: mi nikada nećemo pristati da Kosovo bude proglašeno za državu, a oni od toga neće odustati. Naći će se, verovatno, neki pravni modus da ne bude ni jedno ni drugo rečeno. Kao na vašarima, kad reklamiraju nekog da nije "ni ovo ni ono". Nije ništa, nego dođite i vidite šta je. U Srbiji, po Ustavu i svemu drugom, ne možeš se odreći svoje teritorije. Tako da ovde ne postoji niko za koga mogu predvideti da može individualno to da odluči. Ne može. Moralo bi da dođe do referenduma, promene Ustava i ostalog. A ovaj dole pajac, ispod priznavanja Kosova - neće razgovarati. Razgovaraće se o mnogim drugim stvarima. Ako ovi sa Zapada budu ozbiljni ljudi i shvate da je običan život važniji od bilo kakve "visoke" politike, onda će naći nekakav modalitet da tamo i Srbi i Albanci žive u miru, pre svega. Jer, bili smo na ivici rata. Ne volim kad se neki šale s tim i pričaju da je sve bio performans. Znamo da nije, jer imamo iskustva iz devedesetih godina.

Mislite na ove poslednje događaje na Kosovu?

- Dovoljno da psihički labilan čovek ima oružje, ubije nekoliko ljudi, eto rata. Zato će se verovatno naći neki pravni okvir koji će moći da podmiri i jednu i drugu stranu.

Najvažni su mir i životi. Uostalom, u poslednjih godinu dana, od kada je počeo rat u Ukrajini, najčešća pominjana reč je - mir. Ljudi se užasno boje. Jer, rat može da počne u ponoć jednog običnog dana. Vi spavate i ne znate da je počeo. Kad je 1941. Beograd bombardovan, naš generalštab spremao se da ide na neku svadbu. Imali su polovične informacije, dok su avioni bili već u vazduhu. Tog 6. aprila, u šest sati, počela je strašna nesreća, u kojoj smo izgubili milion i po ljudi.

OTPEVALI SVOJU PESMU

ZAŠTO neki dobri pisci često ostaju samo na jednom delu?

- Ima ih puno u istoriji svetske dramaturgije koji su napisali samo jedan, ili najviše dva naslova. Objašnjavam time da su "otpevali" svoju pesmu, onu koja im je bila suđena.

Svako ima neku svoju priču. Da li je to sreća ili bol, neki razlog što piše. Ako ima inspiraciju, snagu i volju, napiše komad. Eto, "Sirano de Beržerak" skoro da je Rostanov incident. A reč je o jednoj od najlepših drama u ukupnoj svetskoj književnosti. Ili Servantesov "Don Kihot". Posle ova dva naslova, ne možete da nabrojite još nešto bitno u biografijama njihovih pisaca. Ali, ova dva su vrh svetske literature.

Pogledajte više