U ŠUMI NOVOG MOŽE DA NAM IZMAKNE BITNO: Miroslav Mića Karić, istoričar umetnosti i kustos, govori za "Novosti"

Za ovog istoričara umetnosti i kustosa beogradskog Muzeja savremene umetnosti, priznanje Kulturnog centra Beograda, a koje se dodeljuje bezmalo tri decenije, nosi i dodatnu odgovornost zbog ugleda prethodnih laureata, koji su dali svoj doprinos podizanju profesionalnih standarda naše likovne scene.

- Morate da pravdate to zbog čega ste nagrađeni, a u isto vreme da sva svoja iskustva i znanja kontinurano unapređujete. Kada sam konkretno ja u pitanju, to me obavezuje da promišljam šta je uloga kustosa u našoj praksi, ne samo u umetnosti, već i širem javnom i društvenom kontekstu - ističe, u razgovoru, za "Novosti", Karić kome je priznanje dodeljeno juče za tekst u katalogu izložbe "Studija slučaja" Biljane Đurđević (Salon MSU), čiji je bio kustos, a u kome ističe kako umetnica razvija "konceptualne potencijale klasične slike".

Na koji način ova autorka spaja za mnoge oprečne pojave- sliku i koncept?

- Biljana Đurđević polazi od medija klasične slike, ali je promišlja u jednom širem polju. Ona bira prepoznatljive, ikonografske matrice i modele iz istorije umetnosti kao bazu, polazište, idejnu osnovu, za nadogradnju koja je njena refleksija nekog fenomena savremenog trenutka i današnjice. Radi to vrlo vešto, pre svega zahvaljujući odličnom, svestranom poznavanju istorije slikarstva, proučavanju dela velikih majstora, ali i istraživanju odlika društvenog trenutka i kulturnih prilika određenih epoha, od renesanse i baroka, do moderne i avangarde. U toj širini erudicije pravi pažljive izbore od čega će poći, na šta će referisati, kako će to koristiti kao konceptualni okvir za temu kojom se bavi. A ta tema je kod nje prisutna od samog početka, a reč je o studiji ljudske prirode, složenosti i kompleksnosti psiholoških odnosa, koje mi kao pojedinci, ili kolektivno, uspostavljamo sa različitim društvenim sistemima i poretkom sveta koji nas okružuje.

Šta govori to da su u 21. veku kod nas i dalje nepomirljive struje koje se zalažu za koncept, odnosno sliku?

- To su stare i bezrazložne nepomirljivosti. One nastaju iz različitih percepcija toga šta jeste umetnost, odnosno šta ona nije. Da li je to klasična slika, ili čist koncept, odnosno umetnička praksa koja više insistira na idejama i mentalnom procesu, što za mnoge ostaje i dalje nerazumljivo. Biljana Đurđević je pokazala da je itekako moguće pomiriti ta poimanja umetnosti. Kada razmišljam o tim nepomirljivostima, u bilo kom mediju, nameće mi se da one potiču iz sfere ideologije, odnosno pripadnosti različitim svetovima.

Nagrada "Lazar Trifunović" dodeljuje se i za kritičko mišljenje, a kako se trenutni nedostatak kritike, odražava na kulturnu i umetničku sredinu?

- Za kritičke osvrte ima malo prostora u medijima. Polovinom dvehiljaditih postojalo je nekoliko časopisa u kojima su se objavljivale likovne kritike, a više ih je bilo i u dnevnim novinama, nedeljnicima, magazinima. Mora da postoji kritička refleksija onoga što jesu umetničke produkcije, što je stanje scene, koja je dinamična i razvija se u različitim pravcima. Bez toga nema razvoja, jer onda prolazi bez ikakve kritičke opservacije. Znamo šta je posledica - heterogenost i jedno poravnanje. Ali, takav je savremeni trenutak, i to nije nešto naše, lokalno, već se odnosi na ceo svet.

I vidljivo je i na velikim, svetskim likovnim smotrama...

- To je jedna šuma, magla, konfuzija... U toj hiperprodukciji i akumulaciji, izmiče i nešto što može da bude bitno, jer ne može da se iskristališe na pravi način, uz kritičku distancu, razmatranje. Uočljiva je i hiperprodukcija događaja, ne samo sadržaja.

Da li zbog toga nisu uočljive pojave u umetnosti?

- Mnogo je malih pojava. Iz tog razloga nismo u mogućnosti da jasno vidimo ono po čemu se ovo vreme izdvaja, što će u budućnosti možda biti prepoznato kao važan fenomen, idejni pravac. To se sada ne vidi, jer je preintenzivno, jer je previše toga.

Da li se kod nas može izdvojiti nešto na nivou pojave?

- I to je lakše bilo početkom devehiljaditih, kada sam kao dominatno uočio da se mlađi umetnici generacijski povezuju, prave neke svoje kolektive, udruženja, uzimaju "stvar u svoje ruke", prave galerije... Ono što je sada karakteristično, a povezano je sa našom svakodnevicom, je korišćenje društvenih mreža i novih medija, posebno u radu mladih umetnika. Reč je o načinu na koji oni prezentuju vizuelne sadržaje. Kažu da je nešto "slikabilno", ako može da se "spakuje" u taj kvadrat Instagrama. To sve izgleda fantastično, kada na mreži gledate izveštaje sa izložbi ili radove, ali nedostaje bavljenje konceptom, dubina promišljanja. Sve je lepo, dopadljivo, komunikativno, može da se distribuira, "lajkuje", ali ostaje po površini.

Pre nekoliko meseci Demjan Herst je spalio deo svojih radova i smestio ih na NFT. Šta će se desiti ako umetnost krene tako da prelazi u virtuelni svet?

- Ne poznajem doviljno fenomen NFT, sve je to udaljeno od mene. Pogled mi je usmeren ka nečem što je vezano za realnost. Bavim se idejom šta je umetnost i njena srž, konceptualnim okvirima nečijeg rada, a ne u kom je formatu to plasirano, niti da li to što je plasirano u nekom formatu može da bude svedeno na valutu. U ovom trenutku mislim da ništa nije dobro vezano sa tim, jer ide u pravcu komercijalizacije.

Kako ocenjujete trenutnu situcaiju na našoj likovnoj sceni?

- Pandemija korone odrazila se i na likovni život i profesionalno funkcionisanje institucija, ali srećom to nije mnogo dugo trajalo. A kada se sve otvorilo, realizovali su se i projekti koji su bili na čekanju, kao i novi, pa je došlo do hiperprodukcije. To je donelo mnogobrojne nove izložbe, ali i otvaranje novih prostora. Tako da je scena bila vrlo dinamična i heterogena, uz stare boljke koje se odnose na finasiranja i produkcione mogućnosti. Ipak, prošle godine kao da se sve stabilizovalo, pa je i u institucijama i u nezavisnom sektoru, bilo zanimljivih postavki, i samostalnih, i grupnih, i retrospektiva, ali i tematskih. Posebno je bila intenzivna izlagačka aktivnost u Novom Sadu, koji je bio Evropska prestonica kulture. Za svakog je bilo ponešto. Naš muzej je realizovao dve velike izložbe, Ervina Vurma i Mrđana Bajića, a u Salonu smo imali, pomenutu izložbu Biljane Đurđević, ali i Sanje Latinović i Nemanje Lađića, koje su ušle u uži izbor za "Politikinu" nagradu.

GLOBALNA ESTRADIZACIJA

DA li je nedostatak kritike posledica krize mišljenja, krize autoriteta, stvaralaštva?

- Globalni fenomen je da se sve svodi na lepršavost PR tekstova, ili se to prebacuje na teren estradizacije. Nije tačno da nema prostora, ni interesovanja za nešto što je ozbiljan, kritički duži tekst, ali nažalost, ne dobijamo trku sa nečim što je lak sadržaj u medijima, što navodno privlači veći broj ljudi. To se dešava poslednjih desetak godina.

OTVARANjE RIZNICE MSU

SA koleginicom Senkom Ristivojević uradili ste izložbu "Stvari svečane-stvari vibrantne", gde ste istraživali bogatstvo zbirke MSU. Šta vam je to lično značilo?

- Pravo uživanje u istraživačkom radu! Iako sam i dalje najviše zaokupljen savremenom produkcijom, to mi je izuzetno važno. Već sam u okviru izložbe "Akvizicije", u segmentu vezanom za portrete, pokušao da napravim dijalog između istorijskog i savremenog. U tom kontekstu i vidim svoj dalji kustoski angažman i razvoj, u otvaranju te riznice. Ono što smo "zagrebali" izložbom "Stvari svečane-stvari vibrantne" u Legatu Zorić-Čolaković, moglo bi da postane jedan poptuno novi teren otkrivanja, ali i povezivanja različitih praksi, fenomena i ideja.