NIKADA NIJE POVLAĐIVAO NISKOM UKUSU: Na današnji dan pre 100 godina rođen je Dušan Radović - najneobičniji pisac i pesnik

Piše Miroslav Maksimović

29. 11. 2022. u 14:23

GOTOVO sve što je Dušan Radović pisao, on je napisao po porudžbini ili zadatku. Ako nije bilo narudžbe, nije bilo ni gotovog teksta.

Foto: Fotodokumentacija Borbe

Šteta je što nije bilo više narudžbi: recimo, u Radovićevoj rukopisnoj ostavštini nalazi se obiman materijal koji je pripremao za bukvar ili, kako ga je on nazivao, "prvu knjigu" - jer je bukvar prva knjiga sa kojom će se dete suočiti. Nije ga napravio: niko iz naše tadašnje države nije se setio da mu taj bukvar - koji nijedna od naših tzv. reformi obrazovanja ne bi mogla da preskoči - poruči. Međutim, istovremeno, taj "pisac po narudžbi" nikada nije pisao po zadatim šablonima: malo je pisaca koji su toliko tražili nove načine izraza. Jednom prilikom, izjavio je da je, u pisanju, koristio pedesetak "mustri" (žanrova i podžanrova), od kojih je dobar deo sam i izmislio.

I ovo je samo jedan od paradoksa koji prate književnu pojavu Dušana Radovića. Tako neobičnog pisca mi nismo imali u drugoj polovini dvadesetog veka, a mislim da sličnog nemamo ni u istoriji celokupne srpske književnosti. Pokušaću, u nastavku, da se prisetim još nekih Radovićevih paradoksa.

On je reformator u književnosti. Reformatori, po pravilu, bez obzira šta reformišu, nisu voljeni: narušavaju postojeće odnose, remete ustaljene navike, pa savremenici mogu da ih cene, ali teško mogu da ih vole. Radović je bio voljen.
Bio je, dakle, popularan u tzv. širokim masama čitalaca, a nikada i nigde nije povlađivao niskom ukusu ili očekivanjima publike.

Bio je jedan od začetnika modernog izraza u srpskoj poeziji posle Drugog svetskog rata, a istovremeno i oštar kritičar srpske moderne poezije. Nisam ni kod koga pročitao tako oštre reči o njoj, kao što su Radovićeve.

Po delu, Dušan Radović je bio modernista, a po shvatanjima - konzervativac. Cenio je, pre svega, jednostavnost i razumljivost.

Bio je profesionalni pisac, nije se mašao pera u naletu inspiracije, nego je pisao za platu ili po narudžbi, od početka pa do kraja svog književnog rada. Na prvom svom poslu, u redakciji "Pionirskih novina", sve što je pisao, napisao je da bi popunjavao brojeve tih novina. Na poslednjem zaposlenju, na radio-stanici Studio B, nekoliko meseci je tragao za nečim što bi opravdalo platu koju je tu dobijao. Pa se dosetio da, preko talasa lokalnog beogradskog radija, svakog jutra pozdravlja Beograđane. Tako je nastalo čuveno "Beograde, dobro jutro". Plata i narudžba nisu ograničavale njegovu stvaralačku slobodu, naprotiv: kao što rekoh na početku, nijedan tzv. slobodni umetnik nije pronašao toliko novih načina izraza.

Radović je pisao mnogo, i stalno, ali nikad nije napisao obimom veliku knjigu. Godinama je želeo i planirao da od svih svojih minijatura, epizoda i fragmenata napravi veliku Svaštaru, mozaičku celinu tekstova i ilustracija - onako kako je pravio "Poletarac" - u kojoj bi njegovi delići prodisali u formi velike knjige, ali tu želju nije ostvario.
Nije se rodio u Beogradu, već u Nišu, u Beograd se doselio, sa porodicom, iz Subotice, kad je imao šesnaest godina. A najbeogradskiji je od svih naših pisaca iz druge polovine dvadesetog veka. Onako kako je Slobodan Jovanović uneo u srpsku književnost, na početku veka, tzv. beogradski stil, tako je Dušan Radović uneo u nju, pri kraju veka, tzv. beogradski duh. A takav pisac nije nikada dobio glavnu gradsku nagradu za književnost - onda se zvala Oktobarska nagrada - ali je Beograd, tek prošle godine, decenijama posle Radovićeve smrti, možda zbog griže savesti, ustanovio nagradu za književnost za decu koja nosi njegovo ime. Posle Radovićeve smrti, jedna beogradska ulica je ponela njegovo ime, ali zaturena, u Mirijevu, njom prolaze samo ljudi koji tu stanuju, dok Radovićevi čitaoci prolaze glavnim ulicama. Podignut mu je i spomenik - na gotovo privatnu inicijativu Đoke Vještice, kolege sa Studija B - nevidljiv, u žbunu pored ulaza u "Beograđanku".

Da je u ono vreme bilo izbora na kojima se mogao kandidovati (ne verujem da bi on to i učinio), Dušan Radović bi sigurno pobedio ako bi na izbore izašli svi njegovi čitaoci, slušaoci i gledaoci. Voleo ga je narod, ali ga nije volela politička elita. Previše oštre, za ukus političara, bile su njegove duhovitosti na račun prilika u društvu. Apokrifna je anegdota kako je ukinuta emisija "Beograde, dobro jutro", početkom osamdesetih godina prošlog veka: jedan veoma važan političar jednog jutra je slušao radio dok se brijao i čuo Radovićeve reči, koje su ga naljutile; odmah, tog dana, zvao je ce-ka, ce-ka je zvao ge-ka, ge-ka je zvao direktora Studija B, i - emisija je ukinuta, formalno privremeno. Ali pošto i među političarima ima onih koji znaju šta su vrednosti, i kad nije poželjno da ih javno promovišu, Radović je, posle nekog vremena, pozvan da emisiju nastavi (odbio je: "Ja nisam radio, da se palim i gasim na dugme"), a pred sam kraj života, kad se već videlo da neće još dugo živeti, dodeljena mu je glavna republička, Sedmojulska nagrada.

Foto: Tanjug

Imao je mnogo čitalaca, ali nije postao deo ondašnje književne elite: nije ga cenila. A nije ni on nju.

Dušan Radović je bio, dakle, veoma neobičan pisac. Istovremeno, priznat i slavljen, i prećutkivan i marginalizovan. A kad se pažljivo pogledaju svi njegovi paradoksi, može se uočiti i zašto je on važan pisac.

Ovde je već rečeno da je on jedan od pokretača modernog izraza u posleratnoj srpskoj poeziji. Takav sud ne može se naći u našoj zvaničnoj književnoj istoriji, ni u školskim programima nastave književnosti. Tu mu je priznato - ni to odmah - samo mesto pesnika za decu i nezvaničnog osnivača moderne srpske poezije za decu. Međutim, književnost je jedna, teče jednim tokom, a sve njene podele po vrstama i žanrovima samo nam omogućavaju da se lakše snalazimo, ali nas ne oslobađaju obaveze da njen jedinstven tok sagledavamo u celini. Između 1952. i 1954. godine pojavile su se četiri knjige tri pesnika: 87 pesama i Stub sećanja Miodraga Pavlovića, Kora Vaska Pope i Poštovana deco Dušana Radovića. Te knjige su bitno uticale na dešavanja u našoj poeziji, započele su tok tzv. srpske moderne poezije. I u tom smislu su zajedno, zadržavajući samosvojnost. Već imamo književno-teorijsku analizu njihove uporednosti (knjiga Valentine Hamović, Dva pesnika prevratnika, uporedna analiza pesništva Pope i Radovića), nema razloga da takvih ogledanja ne bude još. I ne treba, u našim sećanjima na modernistički preokret, pominjati dva, nego tri imena: Pavlović, Popa, Radović.

Miroslav Maksimović

U javnom mnjenju važi mišljenje da je moderna poezija teško razumljiva. Može se razumeti takvo mišljenje. Naime, ona nije hir pesnika, nego dolazi iz pesničke potrebe da se izađe iz okoštalosti pesničkog izraza u nešto novo, u pesničku slobodu. Taj nov izraz, na početku, mora biti nerazumljiv, dok se ljudi ne naviknu i prihvate ga. Pa i posle, moderna poezija ostaje u relativno uskom krugu posvećenika, među onima koji su spremni i mogu da se bave dubinama jezika. Zašto je, onda, Dušan Radović, kao moderan pesnik, bio veoma popularan u tzv. širokim čitalačkim masama? Kako je uspevao da pokaže - čak i onima koji nikakve knjige ne uzimaju u ruke - da moderna poezija nije izmišljotina isisana iz malog prsta? Objašnjenje traži složeniju analizu, ali, za ovu priliku, pojednostaviću dva uočavanja. Prvo, za razliku od Vaska Pope - da ostanemo pri toj paraleli - koji je jezik vukao u dubinu arhetipova srpske kulture, Radović ga je izvlačio na površinu: njegove jezičke akrobacije nastajale su kad su reči, iz jezičke dubine, iskakale na površinu. Zato je, zbog prirode svog talenta, otišao u poeziju za decu (ali decu od 7 do 77 godina). Drugo, on je pilule moderne poezije pakovao u različite forme, u televizijske i radio-emisije, pa čitaoci, slušaoci i gledaoci nisu ni primećivali da ih gutaju.

Foto: Z. Jovanović

Tako dolazimo do trećeg momenta važnosti književne pojave Dušana Radovića: on je naš prvi (a možda i jedini) medijski pisac. Nije pisao za televiziju, nego je bio televizijski pisac. Medije, u načelu, određuje tehnologija, tehnološki izumi ljudima prenose sadržaj. Tehnologija ubrzava i širi komunikaciju, ali je ne produbljuje. Naprotiv, siromaši je. Radović je, međutim, medijima nametao stvaralački princip: nije stvarao za televiziju, kako to pisci inače rade, nego je stvarao televiziju. Neki njegovi poduhvati na Televiziji Beograd, gde je radio, do danas nisu prevaziđeni u stvaralačkom smislu.
Na kraju, Radović ima još jedno neverovatno dostignuće: bio je istovremeno i novinar i pesnik. Novinarstvo i poezija su veoma daleko jedno od drugog, ali ovaj pisac je uspevao da ih spoji. Kako je, recimo, pisao "Beograde, dobro jutro"? Svakog jutra, u svojoj sobici na vrhu Beograđanke, ubacivao je papir u pisaću mašinu i opisivao i ono što je odozgo video, i ono što je prethodnog dana doživeo, i ono što se tog dana nametalo kao opšta tema. Neka vrsta dnevnog izveštavanja, radio je, dakle, novinarski posao. Ali je, u te svoje izveštaje, ubacivao pomenute pilule moderne poezije, radio je, istovremeno, i pesnički posao.

Foto: Z. Jovanović

Možda i zato što je tako neobičan pisac, Dušan Radović je prisutan, na razne načine, u svakodnevnom životu i danas, 38 godina nakon smrti. Očekivano, još je prisutniji ove, jubilarne godine: 29. novembra navršava se sto godina od rođenja Dušana Radovića. Namera obeležavanja tog jubileja navela je i mene da joj se priključim, na Dušanov način, po narudžbi: napisao sam Vukovu azbuku, kao repliku one koju je napisao Radović.
On Vukovu azbuku nije napisao zato što jeste Vuka veoma cenio, nego zato što mu je to naručila redakcija Obrazovnog programa Televizije Beograd. A ja nikad ne bih ni pomislio da bi trebalo da napišem svoju verziju tog Duškovog teksta, bez obzira što Radovića volim i cenim, da mi to nije naručio Zoran Jovanović, bibliotekar Osnovne škole "Duško Radović", sa Novog Beograda. Taj zaljubljenik u Dušana Radovića, posvećen njegovom delu, nameravao je da, za ovogodišnji jubilej, pripremi knjigu sa probranim i neobjavljenim Duškovim tekstovima, među njima je planirao i Vukovu azbuku. Pa je pozvao Matiju Bećkovića i mene da Duškovu azbuku razigramo svojim verzijama iste. (Jasno je zašto je zvao Matiju, on je bio Duškov najbolji prijatelj, a mene je pozvao verovatno zato što sam se dugo bavio Duškovim rukopisima i bio njihov dobar prijatelj.) Ideja za knjigu je propala, prepreke su bile veće od želje, ali ja (još) nisam propao, pa sam azbuku napisao. Po toj narudžbi. U tome sam bio na Radovićevom tragu, ali u tekstu nisam mogao, naravno, da ga pratim: ko pokuša da se igra kao Duško, nadajući se da će ga nadmašiti - promašiće. Ipak, dobar deo "mojih" slova pristupa sadržaju na satiričan i ironičan način, što je često radio i Dušan Radović. Drago mi je što sam teme koje Duško nije poznavao, jer ih u njegovo vreme nije bilo, pogledao umesto njega. Istovremeno mi je i žao, jer znam da bi ih on pogledao duhovitije i ubitačnije.

(Iz predgovora knjizi "Vukova azbuka po Dušanu Radoviću" koja uskoro izlazi u izdanju "Čigoja štampe")

Pogledajte više