KNJIŽEVNA KRITIKA: Postoje samo reči

Već u uvodnoj pesmi lirski subjekt stvaralac predstavlja svu intimnost nastajanja pesme i potpunoj, dobrovoljnoj i nužnoj usamljenosti. Sve što je van reči rasteruje stihove, teška i bolna pesnička prinošenja. U tom procesu, potrebno je, kaže lirski subjekt, da i sam na sebe zaboravi. Njegovo nepostojanje u tom trenutku garant je nastanka pesme, ispunjavanja beline hartije koja tada "škripi kao sneg. "Potom, po njenom nastanku, a pre nego što ona započne samostalan život i u nezavisnosti od bilo čega krene u svet, stvaralac se udvaja - na onog koji piše i na onog koji čita. Meri razdaljine između ta dva JA sa brižnošću razmišljajući o njima, kao i o bliskosti između pesme i čitaoca. Na osnovu navedenog zaključujemo o delikatnosti tih relacija i želji pesnika da ono što je u život pustio bude prihvaćeno s toplinom i razumevanjem. Zato se on sa strepnjom i nadom čitaocu obraća sa ti i to nastavlja da čini i u pesmama koje slede.

One se baziraju na sećanjima, a sećanja na rečima. Samo su one uslov nastanka pesme - i Bog. On je, vidimo to čitajući ovu zbirku, nevidljiv, a sveprisutan. Znamo to po toplini među dlanovima:

"Unutra, u toplom lelujanju vazduha je Bog. / Video sam ga, jednom u crkvi, davno. / Još sam bio dečak, a i on je bio / mali, sitan, jedva sam ga primetio. / Toliko mi je blizu prišao, / da ga ne bih video. Osetio sam samo / dah kako puni tu malu prazninu /između dlanova. ("Ruke"); ili pak dok gledamo uvis u plavetnilo Božje košulje: "Gledajući uvis / ne vidim Boga. / Vidim samo njegovu plavu košulju / okrpljenu oblacima ("Saglasnost").

Lirski subjekt stvaralac misli neprestano na delo Stvoriteljevo i na znatnost koju nam je on darovao s jezikom i mogućnošću imenovanja. Da, u rečima je sve. Zato, koliko blaženo može biti njihovo biće - u stvaranju i u ljubavi - toliko može biti i opasno u nepovlašćenim prostorima u kojima dar imenovanja biva zloupotrebljen. Stoga, ko bi nas u vremenima u kojima preteže zlo, koje je ciklično, upozorio na podivljale reči, do pesnik: "Čuvajte se reči koje podivljaju / kojima porastu kandže / i svakog razgovora koji je kao kavez / u kome riču lavovi umesto nas / a zmija ispod svake reči spava / čuvajte se / od prvog dana / i tako / sve do danas / i kroz sva vremena ("Prvi dan").

Razmatrajući značaj svetlosti, sve njene pojave, kao i stihijnost, isključivost vatre iza koje nikada ne ostaje ništa, lirski subjekt konstantno bruši svoju osetljivost za ono što je osobito važno - za razlike. O njima nikada ne prestaje da razmišlja jer je ta vrsta osetljivosti važna za stvaranje. Otuda ostaje uvek zapitan nad raznolikošću sadržaja jedne te iste reči. Ako su isuviše različiti, zaista mogu biti izvor nesporazuma, za nekoga prejaki, čak fatalni, a nekada mogu biti plodotvorni, na Božji način - u životu, kada zlo miruje, a u poeziji, kada se traže i dozivaju, kada se sopstvenom logikom, uz treperenje usamljenika, upliću u škripu snega, na papiru.

Zbirkom "U jednom danu" Nikola Vujčić nas na visokoumetnički način podseća da reči jesmo, da bi zbog toga trebalo da sveprisutnom, a nevidljivom Bogu budemo zahvalni u svakom danu, da se ne sporečkavamo: "Jesmo li se mi to, opet, sporečkali? / Reč na reč, reč kroz reč, kao igla! / Reč pored reči, o kako zveči / kad se reč pred reč ispreči! // Kakva nas je to kazna stigla? / Pa od tih reči i mi jesmo, / od njihovog zvuka i pletiva! ("Pomirenje")