"ZAJEDNO SMO U OVOME": Odlomak iz romana "Papir" Gorana Petrovića

Ali nema sumnje da se plamen svetiljke na stolu - usplahirio. To je upozorenje, taj mu je privrženi plamen u nekoliko navrata pravovremeno najavio dolazak onih kojima je dugovao novac, čak tri uplakane devojke koje su tvrdile da su sa njim začele, dva prevarena muža, razjarena, zlokobno spuštenih glava kao da imaju i prave rogove, jednog pesnika za čije delo je rekao da se najviše odlikuje po tome što nema nikakve odlike, pa se taj zarekao da će da ga prebije...

Eto, neki ljudi imaju pse čuvare koji besomučno laju, keze gubice, a on je imao samo taj krotki plamen skromne veličine. Uz njega se osećao sigurno. Šta će mu više.
OVCE I RIBE. Međutim, izgleda da je ovog puta zakasnio. Jer je već treptaj-dva kasnije neko pokucao na vrata. Ne naročito jako, ali dovoljno da se plamičak sasvim uznemiri... Prošaputao je:

- Š-šš-ššš... Smiri se, veruj mi... Ne boj se, nisi sam, zajedno smo u ovome... Hajde, ispravi se.

Reči ohrabrenja nisu vredele, plamen je uplašeno titrao s vrha upredenog pramena ovčije vune udenutog u svetiljku navršenu ribljim uljem, sudeći po prirodi ovaca i riba - bojažljiviji plam među plamenovima od svake vrste nije mogao ni od čega drugog da se užeže... Ipak, za sve ove godine verne "službe" nikada nije jenuo sam od sebe, drhtao je, cepteo, ali je i istrajavao sve dok "gospodar" ne odluči da ga utuli srebrnim naprstkom, tako i njega i sebe skrije. Dočim i najstrašniji psi čuvari znaju da cvileći podviju rep, ostavljajući svoje vlasnike na milost i nemilost besnim poveriocima, devojkama koje ni same nisu znale iz čije su postelje jutros ustale, muževima koji su doznali sa kim su njihove žene sinoć legle, pesnicima povređene sujete.

Zato je često gladovao ili se oblačio nedolično, ali za najskliskije riblje ulje i najistančaniju ovčiju vunu nije žalio ni poslednje pare. Imao je proverene dobavljače koji su prepoznali tu njegovu strast, pa su vrednost svoje robe dvostručili, nekada i trostručili. Govorili su čim se okrene: "Zanesenjak! Manje košta održavanje čuvenog svetionika u mesinskoj luci! Gde bi nam bio kraj da je ovakvih više!"

On je prepoznavao da ga prekupci iskorišćavaju, ali ih nije menjao sve dok mu isporučuju ono što je za njegovu svetiljku najbolje. Nekada se činilo da sve što je od pisanja uspevao da zaradi - ulaže u to da namiri plamen u čijem bi vidokrugu nastavio da piše.

PRIHODI... A nije zarađivao mnogo jer se retko prihvatao rimovanih laudacija koje su naručivali plemići i gospoda. Zar da njegove stihove čitaju posle večere, preko masnih usana, kroz brade pune mrva, riblje drače, čak i zapalih maslinovih peteljki ili koštica, nepogrešivo podrigujući na svakom mestu gde je reč uzvišenija, trebeći zube vrhom jezika na svakom mestu gde im neka reč nije razumljiva...

Nije želeo ni da prepisuje menice za račun trgovaca... Odnosno, jednom jeste pokušao, ali nije odoleo, umanjio je lihvarska potraživanja od dužnika, "skratio" je sve višecifrene brojeve... Na kraju se zbir nije složio, a on i trgovac su se rastajali pun čas. Onoliko koliko ga je rasrđeni merkante jurio kroz ceo Napulj - da mu motkom dužine jednog lakta, onom kojom se razmeravaju najfinije tkanine, pred svima uzme meru kože popreko leđa... Nije ga stigao samo zahvaljujući prenisko iskačenim konopcima za sušenje veša u jednoj uličici. Spasle su ga desetine razastrtih podsuknji razvejanosnežnobele boje, sakrio se među njima... I tu je ostao mnogo duže nego što je bilo neophodno, ne prestajući da diše duboko čak i kada je došao do dovoljno vazduha.

Dobro... Ali od čega je živeo, pitaće se mnogi. Odgovor bi glasio: pa baš od onih koji postavljaju takva pitanja. Ipak spremnih da iz radoznalosti ponešto plate kako bi makar zavirili u njegov svet tako drugačiji od ovog sveta u kojem se životarilo na uobičajen način.

MIMO PLAMENA... Za sve ostalo što mu je potrebno prilikom pisanja nije mario...
Svetiljka je bila obična, od pečene zemlje, bez ukrasa, važno je da služi, da ne pušta, da na okupu drži riblje ulje čija je narav takva da neprestano nastoji da se bilo kud izmigolji...

RAZNA PERA... Za vrstu pera kojim piše nije ga bilo briga, posebno mu nije bilo stalo do izgleda "zastavice" pera, važno je da vrh, badrljica, bude zasečena pod dobrim uglom i da jasno "izvlači" slova.

Kakvi ponosni, izvikani albatrosi koji su videli morske vale i hridi u peni?! Kakvi kočoperni, ispršeni tetrebi iz drevnih šuma, uzoholili su se, vremenom su zaboravili da pripadaju porodici kokošaka?! Obaška, čemu precenjeni dvorski paunovi, koji su se iznad istih onih običnih koka još više uzdigli, a čija prevelika repna pera samo smetaju, svijena padaju piscu na oči, pa on neprestano mora da puhće ako želi da ih skloni...

Što se tiče njega, moglo je to da bude i pero trtastije morke, posebno ako mu se svidi seljančica koja morku nudi na nekoj pijaci... Pa on sa prodavačicom i zapodeva razgovor moleći je da od njene imovine štrpne pero-dva. A dovoljno mu je i da samo nju uštipne, ubeđujući je da to niko neće da vidi... Morka se i inače ne čerupa zbog pera već da bi završila u supi, tako da ni to niko neće da primeti.

Na kraju krajeva, što se tiče njega kao pisca, moglo je to da bude i pero običnog gradskog goluba koji se do maločas šetkao po blatu ili prašini, između nogu prolaznika na nekoj pjaceti, između iznutrica upravo očišćenih riba i muva sletelih na povađen drob životinjski ispod tezgi... Nesvestan tokom tog svog golubijeg, zemnog hoda, da će se samo jednim svojim perom upotrebljenim za pisanje izdići mnogo više nego što mu je ikada uspelo s oba krila, telom celim.

Gospode, šta ti je ptica, jednim svojim takvim perom za pisanje može i da se dodatno vine - iznad blata i prašine, muva i odbačenih delova utrobe...
Iznad razapetih konopaca za sušenje i iskačenih podsuknji napolitanskih deva...
Iznad Katedrale Marijinog Uspenja, čiji zvon glasi: Santa Maria Assunta... Assunta Maria Santa...

Iznad grada Napulja koji se gledano iz crkvenog zvonika sve zamašnije širi, levo-desno prostire, s radošću se zanosi...
Iznad nabreklih ambara i omašnih buradi plodne Kampanije, ali i punih jedara lađa u prostranstvu Mediterana, koji se na istoku Levantom zove...
Iznad sveg poznatog sveta, a možda i do one tačke u visini odakle se ovaj naš svet, umanjen, uopšte ne vidi.

A ako se i vidi, jedva da je veličine papera ispod nogu Gospoda! Gde uokolo verovatno ima i drugih uzrojenih svetova u sličnoj razmeri...
A čovek? Šta je zaboravio ili nije - ko ga je stvorio, odakle je, iz kojeg roda i porodice potiče... On može i da se svukud slavodobitno ispentra ili da ceo svoj vek uporno poskakuje, ali bez najobičnijeg pera za pisanje nije baš bogzna koliko odmakao od sebe - zalud mu je.

STO... Naposletku, onako kako nije mario za svetiljku ili vrstu pera - ni o stajaćem stolu za pisanje, starom i isluženom, nije vodio računa...
Šta će mu nov?! Zar da se jedan na drugog navikavaju godinama, sve dok se drvo ne izliže prema desnoj podlaktici koju na njega, dok piše, mora svaki čas da spušta, svakodnevno polaže kao na panj nevidljivog krvnika.

Uvek nove stolove imaju oni pisci koji za njima retko stoje, izbegavaju da ispruženu ruku drže na njemu duže, ko će ga znati ko je dželat koji sekiru podiže... A kada uz telo ručicu i ne spuštaju već uporno pišu, oni su mrtvi-hladni, ne znoje se, sa čela im ne curi, suva su oka, ne puštaju suze, znaju da je već sve namireno, dogovoreno, seku se nekog drugog ruke... Čije? Nije važno, bitno je da nisu njihove... I da oni kao hrabri mogu da se predstave.

Taman posla da ti pisci novi sto upropaste kakvim pićem koje se iz boke slučajno prolije... Ili da ga umaste... To je za stolove po lučkim krčmama od koristi za bančenje i kockanje, a moguće je i da se za još nešto sramotno upotrebe, ako je devojka nevina i da se zloupotrebe... Njihovi stolovi služe umetnosti koja nastaje, koja će im omogućiti da u istim onim lučkim krčmama, ako im se prohte, povremeno banče, kockaju se i da devojačku naivnu veru u pisce iskoriste.

On se pak nije libio i da hleb seče na istom stolu za kojim i piše, pa šta ako mu se nož i omakne, šta ima veze hoće li u drvo da ga ureže... Ili će svoje meso da zareže, do koske. Smatrao je da hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh, a drugim siti ljudski duh. Jedno bez drugog ne biva, ne opstaje.

Nije se libio ni da na sto spusti čašu mokre stope, pa je ploča "pamtila" svako njegovo pijanstvo... A četiri nogara su bogme "pamtila" i da je uz njih jedanput pao, pa ih je gotovo trešten, kao najmilije svoje zagrlio i ljubio, da bi se uz njih sklupčao, zaspao... Izjutra je bio toliko mamuran - teško bi sam stao na noge da se za nogare stola nije pridržavao.
Nije se libio ni da o sto udari šakom, kada mu ne ide onako kako je zamislio... A stari stajaći sto je sve to trpeo, možda zato što je osećao da se ni njegov vlasnik nije štedeo. Nimalo. Biće da je njega, pisca - sve to mnogo više bolelo.

(Odlomak iz romana "Papir", u izdanju "Lagune")

BONUS VIDEO: NAJBOLjE KARIKATURE U SRBIJI: Otvorena izložba, počeo Festival “Novosti”