Osamdeset leta "Majke Stojanke"

Ta "uka" uči i danas kao što je učala juče, i pre osam desetleća u ušima pesnika Skendera Kulenovića, da bi se jednog avgustovskog dana na kozarskom visu Paležu slila u jauk iz nedara njegove tragične heroine Stojanke majke Knežopoljke. To učanje u grudima, glavama i snovima srditih, namrđenih, mlađanih Stojankinih sinova simboličan je odziv "pramajke" Rusije, koji Srbi vekovima osluškuju. Sinovi "pomajke" Kozare su znali da "moskovski Jerusolem" nije samo mitski istočnik naše vere, nade i snage nego i veliki zaštitnik u najtežim istorijskim iskušenjima. Kad je bilo biti ili ne biti. Kako nekad, tako i danas, u Beogradu i u Prijedoru.

Znao je to i Kulenović kad, "preuzimajući veliku pesničku obavezu i još veću nacionalnu odgovornost" (Raičković), odsjajem sa tog moskovskog ognjišta pokušava da osvetli tamni prizor krajiškog stratišta, da razmakne "rosu očinju" i razmagli vidike stradalnika. Njegova poema, kao neka vrsta "primenjene" pesme, prilagođena je zahtevima jednog društveno-istorijskog trenutka i jedne ideološke doktrine, ali to prilagođavanje ne zastire duboka lična i kolektivna osećanja izražena lirskim perom i visoko stilizovanim pesničkim jezikom. Ne znam nijednu srodnu patriotsku pesmu u kojoj je uspešnije sljubljena poruka i estetika. Stvarnost i njena umetnička slika.
Znao je Skender da pesnik može misliti i osećati šta god hoće, ali da bi to izrazio mora pronaći reči koje će to, osećanje, slutnju ili maglu iz glave, transponovati u poseban pesnički jezik. I on ih je istrajno tražio celog stvaralačkog veka. Moglo bi se reći da u našoj novijoj poeziji nema pesnika koji je, na tragu Sime Sarajlije, Kodera ili Laze Kostića, oživeo više zabačenih ili iskovao više novih reči, i na osoben ih način uzglobio i uglazbio u svoje poeme i sonete. Na tim iščašenjima, čak i najobičnijih reči i govornih fraza, kao posebnoj vrsti "oneobičavanja", Kulenović dosledno insistira u celom pesničkom delu, od đačkih "Ocvalih primula" do poznih "Soneta". Taj neobični pesnički jezik, rekao bih, najvidljivija je poetička oznaka po kojoj se Skender izdvaja u našoj poeziji.

Vešto preplitanje epskog i lirskog kazivanja, napose u ratnim pesmama, omogućilo je pesniku da se nasloni na našu usmenu književnu baštinu, na mitsko i folklorno nasleđe, na krajiški etos, što je podosta doprinelo da njegovi stihovi neposrednije i dublje dodirnu dušu srpskog naroda u ratnom vrtlogu. U sudbinskom prepoznavanju pesme i njenih primalaca, književnih junaka i stvarnih protagonista velike istorijske drame, zatajena je i čar "Stojanke majke Knežopoljke".

Njena kompozicija, kao što je već primećeno, nalikuje simfoniji u kojoj se slivaju i prelivaju zvučni talasi, od tmurnog i tromog zvuka tužbalice, preko himničkih eksklamicija, do ponornog krika kletve koja traži osvetu. Stihovi, strofe, rime, refreni, oslobođeni su uobičajenih formalnih stega i utegnuti u poseban poetski i ritmički sklad usklađen sa osećanjima i "pulsom" naroda.

U ovom prigodnom zapisu osvrnuo sam se uglavnom na "Stojanku majku Knežopoljku", prevashodno zato što je ona, na neki način, mimo bilo kakve kritičke procene, osenčila celo Kulenovićenovo delo. I u mojoj glavi se njeno ime nastanilo pre imena pesnikova.
Majku Stojanku je iznedrila buna i apokaliptično stradanje srpskog naroda. Velika tragedija je pobudila pesnika da - za dan i noć - iznedri jednu od najsnažnijih i najuzbudljivijih patriotskih pesama, jedinstven nacionalni spev čiji je junak Srpska Majka koja dirljivo i ponosito nosi svoj bol. Majka Stojanka je druga Majka Jugovića. Sve su naše majke po "istorodnosti bola" Jugovića Majke. One rađaju, doje i odgajaju Srđane, Mrđane i Mlađane, srpske Obiliće, koji u zlosrećnim vremenima stradaju braneći svoju "seku" Kozaru, svoju očevinu i otadžbinu. Svako naše Knešpolje naše je sveto Kosovo polje.
Naš je dug da pamtimo ove epske junake i njihove istorijske imenjake i prototipove, kao i one, neosvećene a svete, mučenike umorene u logorima i jamama, na strelištima i stratištima, o kojima svedoči naša povest i poezija. I da molimo Gospoda da pesnici, naši i tuđi, ovakve pesme više ne pevaju.

(Beseda prilikom uručenja nagrade "Skender Kulenović", u Prijedoru 17. 9. 2022)