SVET NIKUDA NE NAPREDUJE, LJUDI NE POSTAJU BOLJI: Vajar Rade Marković u kući legata predstavlja nove epizode retrospektive "Tragovi u pesku"

Prvi deo, njegove izložbe "Tragovi u pesku", prikazan je prošle godine u Kući kralja Petra, trenutno su epizode dva, tri i četiri, pred publikom u beogradskoj Kući legata, dok za sledeću sezonu, sa likovnom kritičarkom Majom Živanović, već priprema peti, šesti i sedmi nastavak...

- Čak i u Beogradu, koje ima najviše mogućnosti, imate sužen izbor galerijskih prostora u kojima možete da prikažete sve ono što je nastajalo tokom decenija, pa sam zato odlučio da to napravim u više koraka, i u više godina - objašnjava Marković.

- To sa epizodama je vrlo zgodno i ako ste se kao ja, tokom godina menjali materijale, forme, pa čak i ideološki pristup onom što radite.

Dela, koja su imala svoje uzroke i povode u okruženju i društvu u kome je živeo, na aktuelnoj izložbi predstavio je, kaže, prema vremenu nastajanja.

- Kada sam 2000. radio apstraktne, geometrijske i funkcionalne skulpture, bilo je neka vrsta optimizma u društvenoj atmosferi, koja mi je dopuštala da se potpuno "otkačim" od razmišljanja o sudbinama ljudi, koje će biti prisutno u kasnijim "epizodama". Dao sam sebi na volju da pustim mašti da nekuda krene. Ali, ubrzo potom sustiglo nas je mnogo toga - od ekonomske do migrantske krize.

Reagovao je Marković u svom radu na različite pojave i fenomene, među kojima je, kako tvrdi, i prevladavanje nacionalističkih ideologija u našem, i nama okolnim društvima:

- Svako sam se jutro budio sa porukama iz medija šta je sve srpsko. Tako je 2011. nastala "epizoda", koju sam nazvao "Srpsko ovo, srpsko ono". Branio sam se od toga. Šala i duhovitost su najbolji način da se dogmatične ideologije dovedu u pitanje.

Ali, za mnoge radove na ovoj postavci, koji su daleko od šale, umetnik tvrdi, kako bi voleo da nikada nije morao da ih napravi.

- Imam neku vrstu nelagode kada vidim da se stvari generalno, kroz istoriju, nisu mnogo menjale - smatra Marković. - Menjale su se samo forme. Ljudima se manipulisalo, odvajkada do dana današnjeg. Obično mislimo da je srednji vek bio najgori deo novije evropske istorije. Ali, za tih hiljadu godina je pobijeno sto puta manje ljudi nego u 20. veku! Od tog našeg silnog napretka, posle renesanse, prosvetiteljstva, samo je tehnologija uznapredovala i ljudima omogućavala da se masovnije ubijaju. Mogu odmah da potpišem da ni 21. vek neće biti bolji!

Svi ti satovi i koferi, u njegovim delima su tu i zbog izbeglica, kako objašnjava, u našem slučaju iz Hrvatske, ili sa Kosova ("kada su bežali i naši i Albanci"), ali i zbog onih, od pre neku godinu iz Sirije, sadašnjih iz Ukrajine:

- I vidite te sudbine ljudi sa koferima. A setićemo se i jevrejskih kofera na železničkim stanicama, kada su ih uterivali u vozove bez prozora. To je nešto što se ponavlja. Vidite da ovaj svet ne napreduje nigde, da ljudi nisu bolji, da ne razmišljaju o promeni sopstvene svesti.

Za ove teške priče koristi plemeniti materijal - drvo, ne bih li ih malo, kako tvrdi "razblažio" i omogućio gledaocu da uspostavi komunikaciju, da ne pobegne... Poruke njegovih radova su vrlo direktne, ali ne i banalne, o čemu kaže:

- Vrednost nečijeg rada, pa čak i života je u mogućnosti da stvari pojednostavi. Možda je muzika dobar primer: postoje sjajne kompozicije koje vas dotiču, a nemaju veze sa društvenim zbivanjima, a imate i pesme Boba Dilana, koje su angažovane, a nisu banalne.

Stvar je u tome da sam umetnik ne učini banalnom direktnu poruku kojima želi da pošalje, kroz pesmu, ili u ovom slučaju skulpturu, ili objekat.

Zašto da se baci?

- PITALI su jednom Voju Stanića zašto svoje primorske junake crta na novinama, a on je odgovorio: "Žao mi je da bacim novine". Tako je i meni žao da bacim neke stvari, da nestanu, zato što više nemaju upotrebnu vrednost. Sve stvari sadrže energiju ranijeg života, ljudi koji su ih koristili. Svu tu energiju ugrađujem u nešto drugo i novo, svoje skulpture i objekte, stavljam ih u odnos sa svojom energijom i zamislima. Te radove zovem "sklepaturama". Zanimljivo je da "sklepature", nikada nisu završene, nešto im se uvek može dodati ili oduzeti. Dok su kod mene, to je rad u stalnom procesu. A kada odu, poručim kupcu da može da nastavi da radi, samo da se opusti.