Svetlost koja ostaje
Pročitajte pesmu iz rukopisa Lazara Radovanovića:
Lazar Radovanović
Svetlost koja ostaje
Sestri Poljki
Nemoći moja, zaneti prazni izvoru
Prisutna rano, zaspali trajni vijeku
Zaneseni pokretu, slomljena grana plače
Tišina zatvara krug, sve se miri i nestaje
Utišani vetar zamiče, osećaj tiho gori
Vrata na kućnom pragu se sama zatvaraju
Zbunjeni pogled sa slike, u meni sam gleda
I sve se pretvara u čežnju koja u sebi drema
I što više osluškuješ i čekaš, nje nema.
Ima li ikoga više, u tom nejasnom krugu
Svet se menja, uzrasta nemirni sjaj
Trava na putu svojem, cvetu traži put
Moja se sestra sad kroz san vraća
U svojoj ruci nadošla vatra gori
I nosi poruku, skrivenu svoju suzu
Kao večiti trag što u tišini traje
Tinja i raste, sve više podseća i greje
Tiho uzrasta i pada, neznano sve tiše
Uzalud čekam svelu granu, jer nje nema više.
Ime je odsjaj sjaja, a srce doziv svetlosti
Protiče pokret, što zove, voda koja ne teče
I ponovo se sve stiša, pa se opet vrati
Treperi lik i glas, tu se preda mnom slama
Raznosi vetar, polet nekih svetova davnih
A ona se samo u nekom nemirnom snu javi
Isto onako ko nekada, sa brigom u hodu
Kao da čita knjigu i da je sve to java
I sve je zauvek prošlo, dok anđeo moj spava.
(Iz rukopisa)