Naši titoisti i EU

Hofbauer, u izvanredno dokumentovanoj knjizi, gde samo korišćena literatura zauzima preko 12 stranica, pokazuje kako Evropa postaje mesto odakle svetlost dolazi i kako preuzima ulogu nosioca napretka i izvora istinske civilizacije ali i to kako se polako to ime vezuje isključivo za zapadnu Evropu.

Osnivači posleratnog projekta zajednice evropskih zemalja bili su Francuzi na čelu sa Žanom Moneom. Godine koje je Mone proveo u londonskom Sitiju, tvrdi Hofbauer, biće temelj njegovog pogleda na svet - povezanost socijalne zatvorenosti bankara, trgovaca i industrijalaca, s jedne strane, i poslovna otvorenost prema ostalom svetu, s druge. Sam Mone ući će u sukob sa De Golom i Čerčilom upravo zbog svog tvrdo zastupanog stava da je bitnija privredna ekspanzija od nacionalnog suvereniteta. Ideja da je nacionalna država mrtva i da se zajednica mora zasnivati na nadnacionalnim institucijama leži u biti današnje Evropske unije.

Hofbauer, kao poznati kritičar upravo ove ideje, tvrdi da Unija nije zasnivana na principima liberalne demokratije, jer, kao što to dokazuje Hofbauer, osnovne nadnacionalne institucije ne biraju se na demokratski način, već se njeni članovi imenuju. I to imenuju u uskom krugu tako da je to uglavnom dogovor Francuske i Nemačke. Hofbauer čak navodi i apsurde da se na čelna mesta takvih institucija postavljaju potrošeni političari. Kao primer navodi se postavljenje Donalda Tuska, poljskog političara, koji je upravo pre postavljenja propao na izborima, izgubivši čak 25% podrške birača. Osnovni razlog izlaska Britanije iz Unije i bio je taj što ona ne želi da se odrekne svog nacionalniog suvereniteta. S druge strane, pandemija je skoro trenutno vratila ulogu nacionalne države, jer je svaka članica počela da se brine isključivo o svojim građanima, uopšte se ne osvrćući na primedbe Brisela. Izgledalo je da se Unija jednostavno raspala i da se nije pojavio tradicionalni neprijatelj na istoku koji ih je ponovo ujedinio, kako to Hofbauer kaže, teško da bi Unija opstala u ovom formatu. Treba istaći da Hofbauer smatra da postoje mnoge veze koje čvrsto povezuju evropske države i da se te veze mogu iskoristiti za stvaranje jedne druge zajednice zasnovane na stvarnim demokratskim principima.

Prva nadnacionalna zajednica nastala je, po ideji Žana Monoa, kao nadnacionalni kartel za proizvodnju uglja i čelika. Veliki biznis ne trpi granice ni ograničenja poslovanja tako da je ova nadnacionalna zajednica bila u funkciji velikog biznisa, barona uglja i vlasnika rudnika gvožđa, kako ih naziva Hofbauer. Za Hofbauera nije nimalo čudno da je uspostavljanje uvećanog tržišta započelo baš sa privredno najmoćnijim granama, jer one zahtevaju slobodno tržište robe, ljudi i kapitala i to će, kako to dokumantovano pokazuje Hofbauer, ostati kao sama srž svake buduće proširene zajednice.

Proširenjem zajednice na istočnu Evropu ništa bitno se nije promenilo. Zajednica je ostala kao zajednica zapadnoevropskih zemalja braneći evropske vrednosti, zapravo braneći zapadnoevropske vrednosti, u početku ljudska prava, a kasnije otvoreno zapadnoevropski model liberalizma po kojem su zemlje koje prihvataju vođstvo velikih zapadnoevropskih zemalja dobro došle, dok druge, ukoliko se opiru diktatu Brisela postaju zemlje u kojima vlada autokratija i populizam, bez obzira na to što su i njihove vlade demokratski izabrane.

Hofbauer jasno pokazuje da je ova nadnacionalna tvorevina raj za jake i snažne kompanije kojima je potrebno veliko tržište bez ikakvih ograničenja kao i visokoobrazovana radna snaga koja dolazi iz manje razvijenih zemalja sa periferije zajednice. Za stanovnike manje razvijenih zemalja Unija je privlačna jer nudi poslove kojih nema kod kuće i to po povoljnim uslovima. Naši titoisti još uvek se drže Molotovljeve parole "Fabrike radnicima" misleći da će investitori zaposliti lokalnu radnu snagu, međutim ulazak u Uniju znači preokretanje te parole i ona u Uniji glasi "Radnici fabrikama", što znači da radnici idu tamo gde su poslovi. To vrlo dobro dolkumentuje Hofbauer pokazujući da iz pojedinih perifernih zemalja unije milioni radnika odlaze za poslom u razvijene zemalje.

Ipak, privlačnost Evropske unije ogleda se u postepenom podizanju životnog standarda u manje razvijenim zemljama. U Uniji razvijene zemlje uplaćuju u budžet određene sume, a manje razvijene dobijaju određene sume iz tog budžeta. Ovom raspodelom obe strane su zadovoljne. Jedna, jer dobija ogromno tržište za svoje snažne kompanije i stalni izvor kvalifikovane radne snage, a druga mogućnost da reformiše privredu i da podigne životni standard svojim građanima.

Ova knjiga, izuzetno brižljivo napisana sa bezbroj primera, namenjena je svim čitaocima, bez obzira da li preferiraju ulazak u Evropsku uniju ili ne. Posebno je namenjena onima koji odlučuju, jer oni ne treba da se povode za tim da će im Unija omogućiti život kao u raju bez ikakvog truda, jer će bez truda biti izjednačene samo političke elite, dok će ostali građani ostvariti viši životni standard samo brzim prebražajem privrednog sistema i uvođenjem evropskih standarda.

(Autor je potpredsednik Srpskog filozofskog društva)