NAPADNA POPLAVA LAŽNOG: Pogled na svet junaka romana nama danas zvuči kao bajka

Autor je ostao upamćen i kao dugogodišnji urednik tribine "Francuska 7", u UKS, u vreme kada se na tom mestu razgovaralo i o zabranjenim delima pred velikim auditorijuom. Pred čitaocima je njegov novi roman "Večera na Rudniku", u izadnju "Prometeja".

Čini se da se ova knjiga izdvaja iz vašeg dosadašnjeg opusa?

- I mene je iznanadio odlazak u svet ruralnog, odnosa čoveka i šume, u priče o planinskim ljudima s kraja osamnaestog veka i u današnje vreme. Da, bio sam i sam zatečen, a, kako znate, knjiga bira pisca. Verovatno je to bila neodbranjiva potreba da se izmaknem iz ove napadne poplave virtuelnog, polovičnog, lažnog, razvikane osrednjosti, napadne televizije, mamutske mašinerije kiča.

Možda će čitaoci za 50 godina pomisliti da je po sredi naučna fantastika, jer knjiga govori da su u Srbiji, na mestu neukusnih stambenih blokova postojale starostavne šume koje su znale da tiho besede?

- Verovatno ljudi u tom vremenu neće biti sigurni šta znače reči; hrast, bor, bagrem, kesten, jela, bukva, omorika i jablan. Nisam siguran da sam svesno birao ove sadržaje ali, verovatno je bio izazov gradskom dečaku, dovesti svoje likove na mistični Rudnik i osluškivati njihove razgovore za stolom dobroćudnih domaćina, koji su se, arhitekti, i sami povukli iz gradske vreve, na planinu, čekajući kakav će biti odgovor planine i šumskog romora.

Jedan od glavnih likova, Nikola, kao da ima nadnaravne osobine?

- Ljudima iz starih vremena, nadnaravno je bilo blisko, neka vrsta pružene ruke za preživljavanje i tumačenje života. Njihova stalna borba sa nemerljivim silama, šta je za njih bio svakodnevni život, nama danas liči na granice realnog. Da, u teškim situacijama, Nikoli ispod obrva izleću čudne ptice oštrog lepeta što potpuno parališe nemilog sagovornika. A to je samo onaj praljudski pogled čiju smo silinu davno zaboravili.

Savremenom čoveku govor one nesebične starice i mudrog starca izgleda kao da pripovedaju bajke...

- Da, njihov stvarni život, govor i pogled na svet, nama danas zvuči kao bajka, a samo je govor čoveka sa planine, uronjenog u neokrnjenu prirodu, koja čije i uzvraća odgovore. Na primer, starica govori o pranju košulja preminule mlade u sakupljenoj kišnici, za koji kaže da je voda koju je pala s neba i nije dodirnula zemlju, govori kao o ritualu koji je uznosi i posvećuje.

U romanu ljudi se čude pričama profesora Petra o njegovim putovanjima kroz knjige koje čita...

- Sva snaga književnog dela jeste u mogućnosti da čitaoca prevede tamo, na drugu stranu, da mu pomogne da uroni u svet imaginacija, koji je često i stvarniji i važniji od profanog, svakodnevnog života. Otvorite knjigu, zaronite u tekst pred vama i kada posle nekog vremena sklopite korice, vidite da je pala noć, da je ponoć, da sviće, da ste u svojoj sobi u kojoj verovatno i niste bili, ili je to bio neko vama sličan koga ste ostavili da vas sačeka u vašoj fotelji, da ste se vratili sa dalekog putovanja, bogatiji, naravno.

Može li sadašnji čitalac biti u dosluhu sa svetovima o kojima pišete?

- Ko bi znao. Danas se nagrađuju, reklamiraju i valjda dobro prodaju knjige ispovedanja, pričanje o sebi (a književnost nije pričanje već pripovedanje). Popularne su knjige gde su naši klasični pisci glavni likovi. Možda grešim dušu, meni je to neshvatljivo. Pisac valjda stvara svoje likove i nove svetove. Sve mi to liči na dečaka koji sanja da bude vitez, pa onda sedi uz oklop velikog viteza, dodiruje ga, hoće da ga rasklopi, stavi neki komadić na sebe, sve sanjajući da bi on time postao vitez. 

POPODNE U KEMBRIDžU

VEROVATNO vam je još u sećanju kada je, pre desetak godina u Kembridžu jedno poslepodne bilo posvećeno vašoj književosti...

- Ruku na srce, bilo je uzbudljivo. U sali u kojoj su vekovima besedili, predavali, iznosili istorijske ideje, čitali nove knjige stari bardovi i dostojanstvenici, slušate kako tim prostorom plovi vaš divan srpski jezik, pun muzike i preliva uz engleski prevod. Gledate kako ljudi iz sale fotokopiraju deo pročitanog teksta i traže da im se potpišete. Naravno, u našoj kulturnoj javnosti to je prošlo bez ikakvog glasa i odjeka. Ali, zar bi to mogao biti povod da se odloži pero i ustane od stola.