PRSTEN DEL MONAKA AMAJLIJA ZA BORU ČORBU: U knjizi "Kuća na Pozorišnom trgu" mnogi nepoznati detalji o poznatim umetnicima

I sam odrastao u umetničkom okruženju, veliki zaljubljenik u teatar, bio je svedok ili učesnik raznih događaja u "kući na Pozorišnom trgu", kako je nekada glasila "adresa" Narodnog pozorišta. Pesnik po vokaciji (sa nagrađivanom zbirkom "Čekam"), autor knjige priča "Svitanje", ovog puta je predano beležio i među korice smestio gotovo dve decenije uspomena na druženja, putovanja, slučajne i namerne susrete sa nekim od najslavnijih ličnosti nacionalnog teatra. Uvek dobronameran i pun iskrenog divljenja prema vrhunskim stvaraocima sva tri ansambla (Opera, Drama i Balet), birao je za svoje junake one čija je delo bilo u saglasju sa njihovom ljudskom veličinom.

Jedan od najmarkantnijih Dojkovićevih "likova" je Živan Saramandić, bard operske scene. Jednostavan, neposredan čovek, "stasit, duge kose i negovane brade, izgledom sličan Borisu Godunovu". Svojim perom kao fotoaparatom, "uhvatio" je sliku operskog diva u prepunom gradskom autobusu, sa notama u rukama i u srdačnom razgovoru sa prostodušnim seljakom koji ga je upitao šta to pevuši pored vrata. A Živan mu je srdačno objasnio da će uskoro imati koncert u Francuskoj, pa koristi svaki trenutak da se što bolje pripremi...

Knjiga "Kuća na Pozorišnom trgu" čuva od zaborava i priču o "neponovljivom trijumfu čovekoljublja i umetnosti" Ašhen Ataljanc. Kada je počelo NATO bombardovanje, naša slavna balerina bila je solista Državne opere u Berlinu, na sigurnoj udaljenosti od ratnog požara. Iz neutažive želje da dođe u zemlju i bude sa svojim narodom, odlučno je tražila od uprave da joj se odobri odsustvo. Pozvala je Lidiju Pilipenko, direktorku Baleta, i izrazila želju da nastupa dve nedelje po početku bombardovanja.

- Na sceni se nalazio hor i sasvim spontano smo zapevali Sen-Sanov rekvijem. Odnekud iz gledališta na pozornicu je doleteo prekrasan buket belih narcisa. I hor, i mi baletski umetnici, i publika, svi, svi smo zaplakali - pripovedala je Ašhen, a Dojković koji je i sam prisustvovao ovom nastupu, zatim dodaje: - Ašhen zbori istinu. Lica u publici bila su oblivena suzama. To nisu bile suze očajnika skrhanih ratnim nesrećama. Gorčinu suza nadomestila je radost potaknuta zajedništvom u vreme teško podnošljivih iskušenja i boli.

Usput, Dojković čitaocu otkriva da u stavu Ataljančeve prepoznaje dostojanstvo dame u čijim venama teče plava,plemenita krv. Jer, Ašhen je praunuka ukrajinske plemkinje Irine Černiševske i jermenskog vojnog lekara Vramšapuha Ataljanca... Pauza između dva čina pozorišne predstave bio je trenutak da od poznatog glumca Miodraga Radovanovića Mrguda sazna i priču o čačanskom hotelu "Srpski hralj" (vlasništvu njegove porodice) i neobičnim, stalnim gostima koji su se tu okupljali. A onda i o bekstvu glumčevog oca Vojislava iz ugarskog zarobljeništva, posle koga se četrdeset dana i noći probijao kroz nepreglednu močvaru i sa poslednjim "daškom snage domogao se kuće".

Pažljiv slušalac, Dojković je ponekad i neposredni akter zanimljivih dogodovšina: u svojoj kući ugostio je Klaudija del Monaka koji je nosio očev prsten (slavnog Marija del Monaka), sa uverenjem da iz njega isijava vulkanska energija operskog maga. Zato mu je, iznenada, na pamet pala ideja da zamoli gosta da prsten pozajmi Bori Čorbi za važan nastup "Riblje čorbe", za koji je, inače, Klaudio radio postavku svetla - i to sa upaljenim farovima moćnih dvotočkaša na bini. Niko u publici tada (pa ni do sada) nije znao da Bora na lančiću, uz krst od koga se nikad ne razdvaja, nosi prsten Marija del Monaka i čast koju nije doživeo nijedan rok pevač u svetu.

A ljubav prema "dvotočkašima" spojila je glumca Vuka Kostića i garderobera Dragana Antića kome je poklonio kacigu za motocikl. Nije ostao "dužan" ni njegovom kolegi Vojislavu Petruševskom: pošto se garderoberu dopala glumčeva majica, bez dvoumljenja ju je skinuo i zamolio da mu ovaj posudi neku svoju da ima u čemu da ode kući... I tu se krug dobrote i velike geste, na neki način, zatvara. Jer, isti taj Vuk je od Mrguda svojevremeno dobio na poklon elegantni kožni mantil:

- Stajao je ispred ogledala. Posmatrao je kako mu mantil pristaje. Zadovoljan, najednom nam reče: "Ovo ću da nosim na svadbi!" Mrgud i ja smo se nasmejali. Poznavajući Vukov karakter, ne sumnjam da će održati reč. Makar nakratko, pred zvanicama će se pojaviti u kožnom mantilu. S ponosom će odenuti, u emotivnom smislu, neprocecenjivo vredan dar, uspomenu na Mrguda - beleži Dojković.

NEIZBRISIV TRAG U ŽIVOTU

U KNjIZI je trideset priča, među kojima su i putopisi iz Italije i Rumunije (gde je boravio sa operskim umetnicima), uz zanimljive opise kako su goste iz Srbije domaćini dočekivali ne samo na sceni, nego i gradu, ulici.

- U početku nisam imao nameru da pišem knjigu o pozorištu. Beležio sam za svoju dušu. Danas mi je žao što Mrgud i Živan nisu doživeli ovu knjigu. Ni jedan od mojih najbližih prijatelja, Radovan Miljanić. Pružao mi je veliku podršku u pisanju. Neposredno pred smrt, otputovao je na gostovanje u Rusiju. Trebalo je da se vidimo, čuli smo se telefonom. A onda sam dobio poražavajuću vest da je preminuo, samo nekoliko dana po povratku s puta. Sve su to ljudi koji su ostavili na moj život neizbrisiv trag.

ISPISIVANA CELO PUNOLETSTVO

KNjIGA "Kuća na Pozorišnom trgu" nastala je na razmeđu dva veka i ispisivana je punih osamnaest godina:

- To je jedno ljudsko punoletstvo. Moja saradnja sa nacionalnim teatrom traje duže i u njemu imam mnogo prijatelja. Pohađao sam časove solo pevanja kod profesora Ljubodraga Begovića, a moj brat Aleksandar je solista Opere - otkriva Srđan M. Dojković. - Uzimao sam i časove glume, pa i imao male zadatke u nekim predstavama. Ali, prvenstveno, beležnik sam jednog vremena i događaja u teatru. Ne samo na sceni već i u gledalištu i iza kulisa. Uvek motivisan jednim ciljem: da prikažem detalje iz života pozorišnih umetnika i približim ih što više publici i čitaocima.