KNJIŽEVNA KRITIKA: Beleženje svetlosti

U njoj uočavamo i poštovanje kulta predaka, kao i u potpunosti očuvano sećanje na bližnje koje su povlašćene prostore njegovog bivanja, osobito detinjstva, učinili arkadijskim, koji su učinili da on vrlo rano stekne znanja o zakonitostima sveta, života i prirode i da ih prihvati sasvim lako i da sam, bez potresa i pobune, postane njihov deo, pa da to sve slavi na najlepši mogući način, spontano - pesmom i slikom.

Lirski subjekt, istovremeno i stvaralac, u potpunosti u sebe siguran, stabilan, saživljen sa sobom, sa svim u sebi i oko sebe, polazi od sećanja - na oca i njegovu pesmu, na majku koja mesi pogaču, u čijem nastanku, obliku i mirisu on intuitivno doznaje zakone sveta. Njegovu Arkadiju čine i kupine i divlje jagode, "šaka drenjina, za nasladu". Od njih je omiljenija jedino pesma.

Osetljivošću svog bića stihom i slikom on beleži svetlost, toplinu, slobodu, koje mu osobito znače, hrast pod kojim su se odvijale dečje igre, kao i porodični rituali, a koji su sada samo deo sećanja; kesten, koprive, peruniku - čistu i plavu, čiji je koren u njegovom srcu, a naročito oblake po cenu da za sve drugo što pripada svakodnevnom, profanom zakasni.

Povlašćeno mesto u svom arkadijskom svetu lirski subjekt stvaralac daje jabuci - svojoj najvećoj radosti - čiju suštinu nastoji da dokuči. O njenom značaju naslućujemo već u prvim stihovima. Njeno mesto je na ormaru - odmah pored knjiga i olovaka. Okupana prvim sunčevim zracima, jedina uvek budna, ona bdi nad svim što spava. Moćna je, jer, kako lirski subjekt smatra, može da začne i novo sunce, a njena krošnja može da zaštiti od svega. Osim što je u pesmi eksplicitno kazano da je ona i večna amajlija, po značaju i lepoti navodimo sledeće stihove:

"O svemu mi govori laži / samo nemoj o jabuci / čija me grana budila / kada je nošena vetrom / o moja okna udarala / ja znam njene ritmove / i miris njen u sebi nosim / mene je u visinu hitnula".

Katkad boraveći u tim visinama lirski subjekt posmatra jutarnju gugutku koja takođe ima povlašćeno mesto u njegovoj Arkadiji, koja mu takođe donosi radost, toplinu, svetlost, slobodu.

Taj svet lirski subjekt upotpunjuje i prisustvom drage. Ona, kako bismo možda očekivali u skladu sa odlikama njegovog povlašćenog prostora, nije idealna, ali bez nje sve drugo ne bi imalo smisao. Iz njegove perspektive ona je katkad, poput Lilit, demonska, nikada u potpunosti pripadajuća, nepoverljiva, neverna, istovremeno krotka i nestašna, uvek privlačna, potrebna. Otuda lirski subjekt, čak i u svojim muškim, ljubomornim nedoumevanjima o tome na čijim je sve jastucima njen pramen kose boravio, razume jedinstvenost trenutka spram kog je sve drugo manje važno, i tu jedinstvenost ceni.

Inspirisan i ohrabren njome, dočarao je suštastvo ulaska, koji je u ovoj knjizi, i ne samo u njoj, jedan od izuzetnijih primera erotske poezije:

"uđoh u nju / glavat kao suncokret / u nameri zauvek / da ostanem tu / tragove da ostavim / novu veru da začnem // uđoh u nju / i sve sam sa sebe zbacio / i oklope i štitnike / jer ušao sam/da bih ostao // i bi mi prostrano / i meko / kao da je sve to / za dugotrajan san spremano.