NUŽNOST UMETNOSTI: I svakako je čudno što nebrojeni milioni čitaju knjige, slušaju muziku, posećuju pozorište, idu u bioskope

Ernst Fišer

03. 05. 2022. u 18:28

POEZIJA je neophodna - samo ne znam zbog čega. Tim ljupko paradoksalnim epigramom sažeo je Žan Kokto nužnost umetnosti - kao i njemu sumnjivu ulogu u poznom buržoaskom svetu.

Foto Vikipedija/Gallica Digital Library

Slikar Mondrijan govorio je o mogućnom "nestajanju" umetnosti. Stvarnost će, verovao je on, postupno smeniti umetničko delo koje je bilo bitna zamena za ravnotežu koja je u sadašnjosti nedostajala stvarnosti. "Umetnost će nestajati ukoliko život dolazi do veće ravnoteže".

Umetnost kao "zamena života", umetnost kao sredstvo da čoveka dovede u ravnotežu sa svetom oko njega - već i sama ideja sadrži u sebi delimično priznanje umetnosti i njene nužnosti. I kako se ne može očekivati da će postojati večna ravnoteža između čoveka i njegove okoline čak i u najrazvijenijem društvu, ta ideja nagoveštava takođe da umetnost nije bila samo nužna u prošlosti nego da će uvek ostati takva.

Pa ipak, zar umetnost nije ništa više od zamene? Zar ona ne znači takođe dublju vezu između čoveka i sveta? Doista, može li se funkcija umetnosti uopšte sabiti u jednu jedinu formulu? Zar ona ne postoji zato da zadovolji mnoge i različite potrebe? I ako, imajući u vidu poreklo umetnosti, postanemo svesni njene prvobitne funkcije, zar se ta funkcija nije takođe izmenila promenom društva i nije li dobila nove funkcije?

Ova knjiga je pokušaj da se da odgovor na takva pitanja, zasnovana na ubeđenju da je umetnost bila, da jeste i da će uvek biti nužna.

Na prvom mestu valja da shvatimo svoju sklonost da izvesnu pojavu uzmemo isuviše kao nešto dato. I svakako je čudno što nebrojeni milioni čitaju knjige, slušaju muziku, posećuju pozorište, idu u bioskope. Zašto? Reći da oni traže razonodu, odmor, zabavu, znači izbegavanje odgovora. Zašto bi za ljude bilo razonoda, odmor, zabava, da se udube u neki tuđ život i njegove probleme, da se saglase s jednom slikom ili muzičkim komadom ili s karakterima u nekom romanu, drami ili filmu? Zašto se odazivamo takvoj "nestvarnosti" kao da je ona pojačana stvarnost? Kakva je to čudesna, tajanstvena zabava?

I ako nam neko odgovori da time hoćemo da pobegnemo iz jednog nezadovoljnog života u bogatiji, u eksperimentisanja bez rizika, onda se pojavljuje sledeće pitanje: zašto nam nije dovoljan sam naš život? Otkuda ta želja da svoje neiživljene živote iživljavamo kroz druga lica, druge oblike, i iz mraka nekog gledališta buljimo na osvetljenu pozornicu gde nas nešto, što je samo igra, može u tolikoj meri da osvoji?

Očigledno je čoveku potrebno nešto više nego što je on sam. On želi da bude "ceo" čovek.

On nije zadovoljan da ostane odvojena jedinka; iz delimičnosti svog individualnog života on teži ka celovitosti koju naslućuje i traži, on stremi ka celovitosti života od koje ga lišava individualnost svima svojim ograničenjima, ka jednom razumljivijem svetu, svetu pravednijem, svetu koji "ima smisla". On se buni protiv toga da svene u okvirima svog sopstvenog života, u prolaznim i od sreće zavisnim granicama svoje sopstvene ličnosti. On želi da se osloni na nešto što je više od njegovog "ja", nešto što je izvan njega a ipak bitno za njega. On čezne da unese u sebe sav svet oko sebe, da taj svet postane njegov; da svoje ispitivačko, sveta gladno "ja" proširi u nauci i tehnologiji, čak i do najudaljenijih zvezda i do najdubljih, najtajanstvenijih atoma; da svoje ograničeno "ja" sjedini u zajedničkom životu kroz umetnost; da svoju individualnost učini "društvenom".

Da je u prirodi čoveka da ne bude više od jedinke, takav prohtev bio bi nerazumljiv i besmislen, jer kao jedinka on bi "bio" celina; on bi bio sve ono što bi bio sposoban da bude. Čovekova želja da se poveća i dopuni ukazuje da je on nešto više od jedinke. On oseća da bi mogao da dođe do celovitosti samo ako prisvoji tuđa iskustva koja mogu da postanu i njegova. A ono što čovek smatra da bi moglo da bude njegovo, obuhvata sve što je čovečanstvo kao celina kadro da učini. Umetnost je neophodno sredstvo da se jedinka stopi sa celinom. To ukazuje na čovekovu beskonačnu sposobnost za udruživanjem, za uzimanjem udela u iskustvima i idejama.

Pa ipak: nije li možda suviše romantična ova definicija umetnosti kao sredstva da se postane jedno s celovitošću stvarnosti, kao put jedinke ka velikom širokom svetu, kao izraz želje da se identifikuje s onim što čovek nije? Nije li prenagljen zaključak da je u osnovi našeg gotovo histeričnog osećanja identifikacije s junakom nekog filma ili romana ta sveopšta i originalna funkcija umetnosti? Ne sadržava li umetnost takođe nešto suprotno onom "dionizijskom" samozaboravljanju? Zar ono takođe ne sadržava "apolonske" elemente zabave i zadovoljstva koji se upravo i nalaze u činjenici da se gledalac ne identifikuje s onim što je predstavljeno nego se udaljava od toga, savlađuje neposrednu moć stvarnosti njenim hotimičnim predstavljanjem i nalazi u umetnosti onu srećnu slobodu koje je on lišen pod bremenom svakidašnjeg života? I nije li ista ta dvojnost - s jedne strane uživljavanjem u stvarnost i s druge strane u uzbuđenju što je kontroliše - isto tako izražena u načinu u kojem umetnik stvara svoje delo? I da ne bude zablude oko toga: za umetnika je delo visoko svestan i racionalan proces na kraju kojega ono postaje savladana stvarnost - a nikako ne stanje opijenog nadahnuća...


(Odlomak iz knjige "O potrebi umetnosti", prevod Ljuba
Popović, izdavač "Gradac K")

Pogledajte više