KO SE NIJE ZAKLEO U NATO, TAJ JE UZALUD PISAO: Novica Đurić, predsednik Udruženja književnika Crne Gore

Ovde kod nas u ovoj Crnoj Gori, ne onoj njegoševskoj, celi pokreti pisaca, "udruge" manje ili veće bile su snažnije uz režim nego onaj nevini pokret "Titovi pioniri". Pisci su čak poslužili u onoj velikoj Jugoslaviji kao pokusni kunići za raspad te velike zemlje na štetu pravoslavnog naroda, kao uvek kroz vekove. Tada je jedna "udruga Milovih pevuna i pevuša" ustala protiv najprevođenijeg pisca, klasika svetske literature Miodraga Bulatovića Buleta i stala uz štab domaćih rušitelja i budžetlija inostranih država. Od tada do danas traje progon i diskriminacija srpskih pisaca u Crnoj Gori samo zato što nisu hteli kazati da nisu deca svojih roditelja a oni predaka, Srbi, slobodnoumni, hrabri, odlučni, dostojanstveni, koji se po mirisima svojih svetaca svugde u svetu prepoznaju i po delima koje stvaraju ugrađuju u neprolaz. Raspoznaju se po kodu srpskog jezika, ćiriličkog pisma i vere pravoslavne.

Ovo u razgovoru, za "Novosti", kaže Novica Đurić predsednik Udruženja književnika Crne Gore, organizacije koja slavi 75 godina postojanja. O tome kakav je danas položaj pisaca odgovara:

- Sedam i po decenija stvaraju ti i takvi pisci u Crnoj Gori a da ta njihova država ne da ne zna da su živi, već ih satire do ivice egzistecionalnog minimuma. A da je tako, svedoče sledeći podaci: nemali broj tih pisaca se hrani u narodnim kuhinjama, skupljamo im pomoć, činimo donatorske večeri kako bi im obezbedili minimum od minimuma naših mogućnosti, mnogi gladuju jer im ponos ne da da čekaju u redu kuhinje za sirotinju, umiru bez penzija. Za proteklih 30 godina ostali su nemi u crnogorskoj javnosti čiji mediji, bez izuzetka, čak ni oni koje građani finasiraju a imaju tretman državnih medija, nisu nikada objavili vest o njihovim knjigama, nagradama, pa čak ni da su se upokojili osim ako je porodica bila u prilici da objavi obavest o smrti. Niko od njih za skoro četiri decenije nije zaposlen ni u jednoj državnoj instituciji, pa čak ni da budu portiri!

Raskućili su im udruženje pisca, oteli im i porušili kuću na Nemanjinom gradu, oteli su silom vlasti prostorije redakcije časopisa "Stvaranje" koje je staro sedam i po decenija, ostavili su sve pisce u časopisu bez posla i poslali ih u nemaštinu i glad, stavili im žute trake i kao takve vladajuća partija DPS Mila Đukanovića i SDP Ranka Krivokapića obeležili ih kao književne narodne neprijatelje od kojih treba bežati kao od zarazne bolesti. Umesto pisaca koji su bili nepodobni samo zato što nisu hteli biti neko drugi osim to što jesu - Srbi, isforsirali su sledbenike svojih nacionalističkih platformi razne pevune sumnjivog talenta, ali zato dobro plaćene i udomljene u apanažama i do milione evra kao nagradu za nemanje svojeg stava, osim oficijalnog, partijskog stava vladajućih partija.

Zbog toga su i nagrađivani.

- Za "stvaralačko delo" dodeljena su im priznanja (plate) istaknutih stvaralaca koje nije dobio nijedan srpski pisac sa po tridesetak knjiga i skoro toliko domaćih i međunarodnih nagrada. Piscima našeg udruženja za toliko decenija nije objavljena nijedna knjiga i da nije bilo izdavača kao što su "Unireks" i "Književna zadruga" Srpskog narodnog veća, stotine rukopisa ostalo bi neobjavljeno. Bilo je i divnih primera nekih izdavača iz Srbije poput Srpske književne zadruge koja je objavila vredne rukopise pojedinih srpskih pisaca iz Crne Gore.

Član Udruženja bio je i blaženopočivši mitropolit Amfilohije.

- Svetli vladika Amfilohije bio je najstariji i najugledniji pisac UKCG, naša snaga i spas u trenucima kada nam niko nije smeo dati ni prazan papir. On je dobitnik najvećih priznanja Udruženja koje je nesebično voleo i njim se ponosio. To je naš veliki Vladika, koji je pomagao sve pisce, hrabrio ih, branio svugde gde se njegov glas čuo, dopirao je do nebesa, tamo gde i sada u Božjem zagrljaju dopisuje svoje delo od blizu stotinu knjiga. Bio je monah s dušom deteta, obdaren Božjim darom, pesnik koji je pevao život i molio se za spas čoveka i poezije. Govorio je kako je jedino poezija večna pa je i iz toga razloga za privremeno mesto svog tihovanja odabrao kriptu Hrama Hristovog Vaskresenja u Podgorici, gde pesnici govore poeziju. Mudri vladika tako sada sluša stihove, i čuva svoja dva najveća imetka - krst i poeziju.

Dugo se čekalo na 30.avgust 2020. Došla je sloboda, ali čini se samo na papiru.

- Niti je robija odlazila niti je sloboda dolazila. Sve je to jedna velika staklena bašta u kojoj smo se našli i poverovali kako smo sad slobodni a u stvari smo samo prepakovani s novim dizajnom.

Svedoci smo napada na književnika Milutina Mićovića, dobitnika nagrade "Miroslavljevo jevanđelje".

- Nisu ti napadi bili na Milutina Mićovića, niti na njegovo delo, niti na žiri i izdavače knjiga, možda na koji pasus u knjizi, već su to odjeci višedecenijske politike, skoro još od 1945. godine, kojom se plete plotina nacionalističke srbofobije, otvorene mržnje prema srpskim stvaraocima koje pokušavaju da nateraju da se odreknu istorijskog nasleđa Vojislavljevića, Crnojevića, Petrovića.... Napadi na Mićovića su poruka da niko od stvaralaca iz bilo koje oblasti ne sme biti ni član kakve potkomisije a kamoli nagrađen ako nije bio za nazavisnu državu Montenegro i makar dva puta javno bio protiv Srbije, i naravno, Rusije. Ko se nije zakleo u NATO taj je uzalud pisao. Crna Gora je kolevka naših svetaca, predaka, očeva, pa i Milutina Mićovića, možda prisnija od mnogih "zabrinutih" navodno za njenu sudbinu... Kakva bi to bila Crna Gora koju bi mogao bilo ko da potre pa makar on bio i Milutin Mićović, dobitnik nagrade "Miroslavljevo jevanđelje"?

Njegoš se razapinje, čereči...

Njegošu je kao i svemu što se kazalo ili se sumnja da je srpskog roda i porekla poodavno tesno u njegovoj Crnoj Gori. Ni njemu se dobro ne piše. Večnu kuću su mu porušili, skoro ga izbacili iz đačkih čitanki, proglašavaju ga genocidnim pesnikom... Traže da njegov "Gorski vijenac" treba zabraniti, jer je, prema saopštenjima u crnogorskom parlamentu, od mnogih javnih poslenika, od pojedinih bošnjačkih lidera, bio navodno "inspiracija za rat devedesetih godina"... Njegovo pleme više ni snom mrtvim ne spava... Niko ko je upamet nema sna. A i kako bi kada Lovćenski Tajnovidac čeka da mu i ime zatru. Jedva se u parlamentu "probila" ideja, predlog vladajuće većine da dan Njegoševog rođenja 13. novembar bude državni praznik. I opet su poslanici Bošnjaka bili protiv, a ni dvadesetak crnogorskih poslanika nije diglo ruku za Njegoša u kog se zaklinju zavisno od političke potrebe. Svet nam se smeje šta radimo od velikana, pesnika, filosofa, vladike, državnika, koji je slavu Crne Gore, kao pesničke bajke, proneo kroz svet. Njegovo pero je jače odjeknulo od bilo kojeg jatagana junaka iz njegovog doba, a sve ovo što se sada čuje su dometi kao manevarskih ćorak-metaka - kaže Đurić.