POGLED ISKOSA - Predstavljačke moći slikarstva

Slikar Ivan Milenković (Leskovac, 1988) nije odocneli predstavnik realizma, stilske formacije koja u srpskoj umetnosti traje od bidermajera i velikih majstora XIX veka do danas. Razne forme realizma, od zavičajnog, hiperrealizma do urbanog i angažovanog krajnje su prisutne u novoj srpskoj umetnosti, koju taj potencijalno narativni stil, suprotan težnjama i glavnim tokovima (post)modernizma ključno određuje. Naši mladi realisti su originalniji od fantasta koji se većinski oslanjaju na Medialu, intimista ili slikara apstrakcije, kao zastupnika drugih velikih stilskih određenja srpske umetnosti. Ovakvu istorijsku pozadinu moramo imati u vidu kada razmišljamo o Milenkovićevom delu i njemu kao jednom od istaknutih pripadnika generacije koja je izvršila slikarski obrt. On je umetnik koji sam sebi krči put, umetnošću velike predstavljačke moći, koju samo neupućeni u dosege savremenog figurativnog slikarstva mogu na prvi pogled da zamene sa fotografijom.

Ivan Milenković koristi mnoga znanja koja ga povezuju sa tradicijom, od pravilnog anatomskog slikanja ljudske figure, inkarnata, prikazivanja mladih ljudi sa individualnim, portretskim karakteristikama, do njihovog smeštanja u enterijer ili pejzaž. On zna za vazdušnu i žablju perspektivu, međutim, uz sve domete klasičnih slikarskih znanja i zanatsko umeće koje demonstrira, nije zaostali, nazadni tradicionalista. Njegove figure i likovi usredsređeni su na sasvim savremene objekte digitalnog sveta, na ekrane mobilnih telefona i kompjutera. Nije reč samo o iracionalnoj opčinjenosti sredstvima masovnog ovladavanja svešću, već o aparatima koji imaju mističan smisao jer se informacije na njima prenose pomoću svetlosti.

Milenković dodatno pojačava taj tajanstveni momenat smeštajući svoje posmatrače u tamu soba, noćne i predvečernje ambijente, gde je svetlost ekrana vid nekog postindustrijskog ognjišta. Pejzaž i priroda su kod njega bez osobenosti i detalja, podsećaju na one melanholične iz XIX veka, na kojima je iskazan veltšmerc. Dublje gledano, ovaj mladi majstor pronašao je način kako da ovlada karavađesknom tradicijom u XXI veku. On, poput Žorža de la Tura i drugih na tragu Karavađa i manirista, slika veštačku svetlost, a da ne poseže anahronistički u istoriju. Njegovo delo najbolji je dokaz da velike ideje slikarstva nikada ne umiru, već samo bivaju preobražene. Vasilij Kandinski je išao i dalje od te postavke, tvrdio je da su apstrakcija i realizam u prošlosti bili jedinstveni, a da su ih moderni umetnici razdvojili. Ivan Milenković sada i ovde ulaže znatnu veštinu u pomirenje starog i novog, urbanog, hladnog pogleda na umetnost i vatrenog, veštačkog i prirodnog, starog i novog.