DRAGOCENI RUKOPIS I BURNA PROŠLOST: "Knjiga o Miroslavljevom jevanđelju" nedavno objavljena u izdanju Srpske književne zadruge
O NAJSTARIJEM i najdragocenijem pisanom srpskom spomeniku, Miroslavljevom jevanđelju, nastalom krajem 12. veka napisano je mnoštvo studija i rasprava. Iz tog obilja dr Ivan Stevović sačinio je izbor tekstova objedinivši ih u "Knjizi o Miroslavljevom jevanđelju", koja je objavljena i predstavljena u Srpskoj književnoj zadruzi.
Foto R. Šegrt
Knjigu otvara tekst Stojana Novakovića iz 1874. o jednom listu jevanđelja koji je iz dragocenog dela istrgao ruski arhograf i vladika Porfirije Uspenski, 1846. boraveći u Hilandaru i odneo u Rusiju gde se i danas nalazi. Sledeće godine, izložen je u Kijevu, gde ga je Novaković snimio, po povratku u Beograd izdao i dao mu naziv Miroslavljevo jevanđelje. Sledi prilog Ljubomira Stojanovića iz 1893. koji je najpre ispisao i objavio neke delove jevanđeljskog rukopisa, a kada je hilandarsko bratstvo 1896. rukopis poklonilo kralju Aleksandru Obrenoviću, prihvatio se njegovog objavljivanja. I tako se 1897. jevanđelje pojavilo u Beču, u fotolitografskom izdanju u 300 primeraka, sa Stojanovićevim propratnim komenatarima.
Miroslavljevo jevanđelje je potom imalo burnu istoriju - nestajalo je i pronalaženo, kradeno i preprodavano, o čemu je vrlo pomno pisao Đorđe Sp. Radojčić (1967). Veoma je zanimljiv i prilog Branke Skakić Simatović, o sudbini dragocenog dokumenta za vreme Drugog svetskog rata. Od 1935. jevanđelje je povereno Muzeju princa Pavla (posleratnom Narodnom muzeju), a zatim je od novembra 1940. do aprila 1941. čuvano u filijali Narodne banke u Užicu, dve godine i tri meseca nalazilo se u skrivnici manastira Rača, a posle toga u trezoru Narodne banke u Beogradu, sve do juna 1945. kada je preneto u Umetnički odnosno Narodni muzej. Neprijatelj nikada nije doznao gde je jevanđelje sklonjeno, iako je za njim uporno tragao Nemac R. Švanke, koji je sa svojim odredom organizovano pljačkao arhive i biblioteke Srbije.
U knjizi su i prilozi o ornamentalnim ukrasima jevanđelja, minijaturama i inicijalima, jeziku kojim je napisan, o njegovim sastavljačima i prepisivačima.
- Miroslavljevo jevanđelje je ne samo najraskošnija srpska knjiga već i prelomno delo u istoriji srpske minijature. Njegov ukras je, kroz čvrstu povezanost sa Zapadom, označio korenit raskid sa staroslovenskim predanjem. Kroz čitav 13. vek se na razne načine osećao njegov uticaj pri ukrašavanju knjiga u Srbiji, a tokom 14. veka i u Bosni. Time je Miroslavljevo jevanđelje zauzelo ključno mesto u srpskoj umetnosti, kakvo ima i Bogorodičina crkva u Studenici - zapisao je Vojislav J. Đurić.
Uz priređivača, o knjizi je veoma pohvalno govorio dr Viktor Savić.
DIJAK GRIGORIJE
JEVANĐELjE je steklo ime po svom ktitoru, knezu Miroslavu, bratu Stefana Nemanje. Pretpostavlja se da je pisano i ukrašeno u Crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, njegovoj zadužbini. Jedan od pisara manjeg dela teksta bio je dijak Grigorije, koji je izgleda živeo na Miroslavljevom dvoru.