BEZ DUŠE I USPOMENA SMO NIŠTA: Željko Dimić, srpski glumac koji ima uspešnu karijeru u Americi, o tradiciji

Jedan od njih je Željko Dimić, scenskog imena Džek Dimič, koji je odigrao više od 85 uloga. Njegova životna priča, i sama gotovo filmska, počinje 1965. u Bosanskoj Dubici.

Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, put ga preko Mađarske, Češke i Švedske odvodi u Njujork, gde diplomira na čuvenom Institutu za film i teatar "Li Strazberg". Sarađivao je sa Alom Paćinom, Alekom Boldvinom, Džejmsom Gandolfinijem, Elizabetom Šu, Tomom Hardijem, Džefom Goldblumom, Kevinom Bejkonom, Selenom Gomez i mnogima drugima. Glumio je na srpskom, engleskom, ruskom, češkom i italijanskom jeziku, a bio je zapažen u serijama "Red i zakon", "Elementarno", "Kasl", "Havaji 5-0", CSI. Kao jednu od najdražih i najvažnijih, Dimić izdvaja ulogu Nikole Tesle u dokumentarnom filmu Željka Mirkovića "Teslin narod", koji je 2020. bio u trci za Oskara. Publika preko okeana mogla je ponovo da vidi ovo ostvarenje na američkom javnom servisu PBS Klivlend, 16. februara, u čast Dana državnosti Srbije. Dok čeka prikazivanje filma "Ključ", nastavak serije "Klan" i dokumentarni serijal "Srpsko kolo", Dimić se u Njujorku priprema za snimanje "Reda i zakona", "Urgentnog centra" i "Dinastije". Potom će dečak sa Kozare tumačiti komandanta jasenovačkog logora u filmu Lordana Zafranovića "Zlatni rez 42", zasnovanom na scenariju Arsena Diklića "Djeca Kozare".

- To je jedna od najtežih i najzahtevnijih uloga u mom životu jer je najviše suprotna meni. Igrao sam mnoge kriminalce, hohštaplere, bandite, dobre i loše istorijske ličnosti, ne znam koji tip nisam radio, ali nikad ljudsko smeće kao što je ovaj komandant Jasenovca. Naučen sam na akademiji da volim svoj lik i moraću da ga zavolim da bih što verodostojnije mogao da ga odigram i da mi verujete da sam u njegovim cipelama i uniformi, ali on predstavlja ljude koje najviše prezirem. Oni su oduzeli život nevinim ljudima koji im ništa nisu skrivili, a to je najstrašnije što ljudsko biće može da uradi. Ime uloge je Zapovjednik logora i nigde se neće pomenuti imenom i prezimenom iako je lik baziran na stvarnoj ličnosti. To je izazov, ne samo meni nego svakom glumcu, jer moramo još više da se potrudimo kada imamo posla s čovekom koji je postojao. Naravno da je i odgovornost veća, što sam najbolje osetio kada sam radio Nikolu Teslu - kaže za "TV novosti" Željko Dimić.

Po čemu još pamtite lik Nikole Tesle i film "Teslin narod"?

- Reditelj Željko Mirković je multitalentovan čovek koji je došao na divnu ideju da napravi film o našim ljudima. Uopšte nije čudo što je profesor Univerziteta, što je dobio mnogo nagrada i što je nominovan za Oskara sa filmom "Teslin narod". Nedavno smo dobili nagradu u Oklahomi, on za najbolju režiju i najbolji film, a moja malenkost za glavnu mušku ulogu. Shvatio sam koliko sam mali tek kad sam video sa kim sam u filmu.

Tek mi je tada bilo na ramenima ogromno opterećenje kako da iznesem taj divan lik Nikole Tesle. To su sve doktori nauka, profesori univerziteta, pronalazači, geniji koji su oplemenili zemlju u kojoj se trenutno nalazim. I ne samo Ameriku, već celi svet i, naravno, osvetlali obraz našem divnom narodu kojem pripadaju. Tesla je izuzetno kompleksan lik. Olakšavajuća okolnost je što sam ga igrao u predstavi "Tesla", gde me je Željko i video. Međutim, to je takav lik da bi mi bilo malo i da deset godina na njemu radim.

Učestvujete u serijalu "Srpsko kolo", još jednom poduhvatu Željka Mirkovića. Kako da sačuvamo naše tradicionalne vrednosti, poput kola, koje današnje vreme nekako potire?

- Rešenje je uvek u dve reči - kultura i tradicija. Željko Mirković to već radi i pozivam institucije u Srbiji, i Vladu i Ministarstvo kulture, da takve ljude podržavaju jer nas predstavljaju u svetu. Kada serija "Kolo" dođe u Ameriku, a znam da Željko ima inicijativu da se to prevede na engleski, biće mi lepo kada je budem gledao sa Amerikancima, i kada ponosno budem rekao da je to moj narod, moja zemlja, moja muzika, moje kolo. Zahvalan sam Americi što me je pustila da radim svoj posao i da se školujem, ali ona je i dalje moja maćeha. Nije me rodila Amerika, nego moja Bosa u mojoj divnoj zemlji.

Šta ste želeli kao mlađi, a drugačije je od onoga što sad želite?

- Tata je hteo da budem pilot, ali srećom nisam. Prošao sam sve testove u Rajlovcu, a mama mu je rekla "Daj, Vlatko, pusti ga, on će biti ludak iz kutije. On ne vadi glavu iz televizora". Ti "ludaci iz kutije" su naravno glumci. Maštao sam kao klinac u osnovnoj školi da budem vokalni solista "Bijelog dugmeta". Rano sam počeo da slušam rokenrol i naravno zavoleo "Dugme". U to vreme sam bio zaljubljen u Natašu, sa kojom sam izašao na krempite i šampite. Pitala me je da li razmišljam o životu i rekao sam joj da nemam o čemu da razmišljam jer ću biti pevač "Bijelog dugmeta". Ona mi je rekla da već imaju pevača koji se zove Željko kao ja, na šta sam joj kazao da on neće biti večno u bendu. I sada maštam svaki dan, ali čuvam ta sanjarenja za sebe.

Da li nekad zastanete i mislite da ste ostvarili snove?

- Mislim da nisam, jer je čovek ostvaren samo dok mašta i dok radi. Jedini neuspeh u životu je kad stanemo, bez obzira na to čime se bavimo. Ako ikada stanem, a sve ću učiniti da se to ne desi, mrtav sam čovek. Velika lekcija mi je bila kada mi je mentor Majkl Margota objasnio da nikad ne treba da se popnemo na Mont Everest u našim životima, simbolično rečeno, jer posle jedino idemo nizbrdo. Trudiću se, ne znam da li ću uspeti da se penjem ceo život. Svaki dan kad se pogledam u ogledalo, tvrdim sebi da nisam ništa uradio.

Zbog kojih profesionalnih odluka se kajete?

- Svaku odluku, naročito ako se radi o ulogama, doneo sam svesno, ni jedne se ne stidim, a pitanje koliko vrede prepuštam kritici i publici. Odbio sam uloge u tri filma koji su bili upereni protiv kompletnog naroda, jer u tome ne želim da učestvujem. Nikad nisam pripadao nijednoj organizaciji, grupi, kružoku ili nečemu što bi me uslovljavalo da živim kako ne želim. Samostalan i slobodan sam glumac, i nadam se slobodan čovek, radim na tome ceo život.

O kojim filmovima je reč?

- Prvo sam odbio "U zemlji krvi i meda" Anđeline Džoli, jer je bio propagandni pamflet. Bila je sedam dana u Sarajevu i napisala je scenario, što bi bilo isto kao kada bih otišao u Alabamu na sedam dana i napisao scenario o rasnim problemima o kojima nemam pojma. Nudili su mi ulogu koju je prvo pokojni Glogovac odbio, i svaka mu čast. Drugi put je bila reč o filmu američke rediteljke albanskog porekla čija se radnja zbiva na Kosovu i Metohiji. Treći film je bio nedavno u Bosni i Hercegovini, ali o tome ne želim da pričam.

Da li vam je gluma možda nešto uskratila? Šta je donela?

- Uskratila mi je privatni život. Imam 56 godina, nemam porodicu, nisam još oženjen, nemam ni potomstvo. Naravno da mi to smeta. Pitanje je da li je samo profesija kriva ili možda u moj život još nije došla prava osoba sa kojom bih imao porodicu, ali verujem da je posao dosta uticao. Gluma je dečaku od dvanaest godina ostvarila maštanja da radi posao koji voli. Dve najveće nesreće za svakog muškarca su da radi posao koji ne voli i da živi sa ženom koju ne voli. Trudio sam se da izbegnem obe.

Pošto često putujete, "uvek nosite pasoš i ono malo duše", ali šta stane u kofer duše i srca?

- Bez duše smo ništa i u nju stane sve. Od prvih sećanja, poput gubitka pet dinara kada sam imao pet godina. Prošli su kroz džepić na kecelji i nisam imao za sladoled, a Senko i Nadežda mi kažu "Kupićemo ti mi sladoled po pola". U dušu stanu sve uspomene jer samo njih nosimo kad odemo. Neću poneti ni nagrade, ni uloge, ni bogatstvo, ni Njujork, ni Beograd, ni Prag, ni Sent Luis, ni Los Anđeles, ni Stokholm. Nosimo samo uspomene i "ono malo duše", kako kaže Ademir Kenović naslovom svog filma, što nam ostane pre nego što se preselimo pitaj Boga gde.