PROŠLO JE VREME VINJAKA, A DOŠLO VREME SMUTIJA: Domaćin legendarnog bifea Ateljea 212 Novica Nikić o danima druženja sa velikanima

Dočekuje nas Nikić u praznom bifeu. Na šanku puna pepeljara, kao da su se gosti upravo razišli. Pozorišna kafana prazna, a opet puna. Velike fotografije na kojima su Ružica Sokić, Taško Načić, Dragan Nikolić, Petar Kralj, Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković... deluju nestvarno živo. Imamo utisak da su glumci sve vreme sa nama.

- Bife ne radi već dve godine. Sadašnji upravnik odlagao je otvaranje zato što se plaši da se glumci ne zaraze - sa mnogo sete u glasu priča nam Nikić. - Čekao sam. Čekao i gubio volju. Ništa se nije menjalo. Kad sam 2. oktobra napunio 65 godina, odlučio sam da presečem i odem u penziju. Boemski život je gotovo zaboravljen. Došlo je neko drugo vreme. Vreme ceđenih sokova i smutija. Verovatno se Taško, Zoran, Mihiz, Pera, Gaga prevrću u grobu kad čuju šta mladi glumci piju ujutru. Voleo bih, ipak, da bife Ateljea 212 opet radi, makar se u njemu služila vegetarijanska hrana.

S nepunih 20 godina Nikić je ušao u bife Ateljea 212, među poznate glumce koje je pre toga, kako kaže, gledao u "malim kutijama". U Atelje su ga pozvali Feđa Stojanović, Aljoša Vučković, Bata Stojković i Petar Kralj. Od prvog dana sve je moralo da bude "na nivou". Učio je Novica ko šta pije i kakav je u piću. Glumci su prepoznali njegov trud i pustili ga u njihov svet.

- Ostajali smo do zore - seća se Nikić. - Uvek je u predstavama bilo nekih instrumenata. Čim orkestar siđe počela bi pesma i igra. Komšija iz susedne kuće je morao da zazida prozore, po celu noć nije mogao da spava. Polivao bi nas vodom. Svašta je tu bilo. Sećam se kako je Tanja Bošković igrala bosa po staklu. Prvi put sam video nekoga da igra na srči a da se ne poseče. Neopisiva su ta druženja. Zahvalan sam im što su me primili u svoje društvo.

Seća se Nikić kako je upravnica pozorišta Mira Trailović pokušavala glumce da oduči od pića.

- Iako je zabranila da se u bifeu toči alkohol, pri kraju predstave svi su bili pijani. Pritegla je rekvizitera, Mira je bila maher, i on joj je otkrio da su iza svake kulise glumci ostavili čokanjčiće. Na kraju je digla ruke i dopustila im da piju. Čim je postao upravnik Nebojša Bradić je predložio da uvedemo voćne i mlečne dane u bifeu. Pitam mog zemljaka iz Kruševca šta da kažem Profesoru, tako smo zvali Ljubomira Mucija Draškića, kaže: "Dobro, njemu može piće." Pitam ga kako da objasnim ovome, onome. Na kraju je odustao od svoje ideje.

Rekonstrukcija Ateljea je počela 1988. i trajala skoro četiri godine. Bife je i tad skoro sve vreme bio otvoren.

- Majstori su ovde bili dva-tri meseca, ali ljudi su dolazili - kaže Nikić. - U to vreme pio se viski sa šutom ili sa krečom. Bila je hladna zima, stavljali smo folije na prozore dok nisu postavili nove. Zbog majstora smo bili glasniji nego inače. Jednom nas je Gaga Nikolić opomenuo što vičemo, jer ne mogu majstori da rade zbog galame.

Voleo je Nikić da sluša goste kako "rešavaju" svetske i domaće političke i probleme u kulturi. Svakakvi razgovori su se tu vodili, o ljubavi, glumi, socijalizmu, iluzijama i ideologiji.Pilo se i mezilo, podizao glas, ali bi se svađe brzo zaboravile. Činilo mu se da sedi sa velikom porodicom u kojoj je svaki rođak zabavan.

- Petar Kralj je dolazio svakog dana. Najviše sam se družio sa njim - kaže Nikić. - Igrali smo basket tri na tri. Naš tim se zvao "Nesalomivi". Petar je uvek stajao za šankom, nikad nije seo. Zato smo ga nazvali Šansonjer. Nikad nije ušao na glavna vrata, uvek je išao na sporedna. Od 8. marta do njegovog rođendana 4. aprila nije pio kako bi očistio organizam.Kada su kokteli i prijemi postali popularni, Novica je rešio da se i on bavi keteringom.

- Tada mi je Pera dao nadimak Kanapeista. Bio je veliki šeret. Jednom je svesku u kojoj su bili zapisani dugovi sakrio u zamrzivaču.

Kada smo ga pitali zašto je to uradio, odgovorio je: "Da se dugovi smrznu, da ne narastu." Gagi Nikoliću je bife mnogo značio. Bio je tremaroš i uvek je pred početak predstave morao da popije dva viskija da ubije tremu. Otac Taška Načića nije voleo što mu je sin otišao u glumce. Jednom su došli ovde na piće. Taško je naručio kafu, a otac rakiju. U jednom trenutku njegov otac kaže: "Aj živeli." Taško podiže šolju, a njegov otac će: "Ti reče da ne piješ. Sa kafom se ne kuca."

U klub su nekad svraćali Toma Zdravković i Predrag Živković Tozovac. Dolazili su i pisci i drugi umetnici - Borislav Pekić, Brana Crnčević, Mihiz... Od upravnika, Nikić je najviše voleo Ljubomira Mucija Draškića koji je, kako kaže, više vremena proveo u bifeu nego u svojoj kancelariji. I posle odlaska u penziju i na fakultet dolazio je svakog dana u 10 sati i uveče u 19 sati.

- Uspeo je Muci nekoliko puta da nađe glumce u kafanama i da se ne otkaže predstava. Bez mobilnog. Igralo se "Čudo u Šarganu" - priča Novica. - Ako sam išta naučio o životu, o pozorištu i ugostiteljstvu, naučio sam od njega. Znao je sve o fudbalu, košarci. Bio je živa enciklopedija.

Seća se Novica i kako je bilo kada je Kokan Mladenović postavljen za upravnika.

- Kokan je smislio da obnovi predstavu "Kosa" - kaže Nikić. - Kada je na jednom sastanku rekao da namerava da obnovi "Kosu", neko od glumaca mu je rekao: "Budalo ćelava šta nas u pozorištu briga što ćeš ti da obnavljaš kosu. Nadam se da nećeš to da radiš o trošku pozorišta." Zoran Radmilović je bio duhovit, čak i kad mu je bilo najteže. Već je bio bolestan kada mu se Ljubiša Bačić požalio da kašlje i da sumnja da ima rak. "Ajde, vi epizodisti ne možete da imate rak, već samo mi prvaci." Došlo je vreme da krenemo. Na izlazu zastajemo pored fotografije Ružice Sokić.

- Neko se odvažio da pred Mihizom ogovara Ružu Sokić. Mihiz mu je uzvratio: "Kako se usuđuješ da bilo šta kažeš, pa vojnici bez njene slike u ogledalu ne izlaze u grad!" Posle toga, prestala je rasprava. Bilo je to lepo vreme. Danas je sve drugačije, ljudi ne moraju da svraćaju u bife da bi nekog pronašli. Imaju mobilne telefone. - pruža nam ruku Nikić.

POSLEDNjI SUSRET SA ĐUZOM

SEĆA se Nikić i poslednjeg susreta sa Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem.

- Došao je u bife u šest sati da vrati reditelju ulogu. Shvatio je da neće moći da je odigra. Glumci su se brzo okupili i on je ostao sa njima do dva sata iza ponoći evocirajući uspomene. Pričao je o ljubavi sa Olgom koja je bila devojka Ljube Tadića. Neko ga je upitao da li je to bilo pre nego što je upoznala Ljubu, odgovorio je: "To je bila ljubav." Nisam ga, nažalost, više video.

DEŽURNI CINKAROŠ DA ZAPUŠI UŠI!

Glumci su ponekad probe organizovali za šankom. Događalo se i da kafanski dijalozi kasnije uđu u predstavu.

- Mihiz je voleo da kaže: "Molim dežurnog cinkaroša da zapuši uši." Čuvena rečenica iz "Profesionalca" "Nije poštar jer kuče ne laje na njega" ovde je dobila i kafansku verziju. Posle predstave doveli su psa u bife da i on kao glumac nešto popije. Kada je Radmilović ugledao čoveka u poštarskoj uniformi, koji je bio njegov pravi gazda, uzviknuo je: "Ovaj nije poštar! Pas bi lajao na njega da jeste. On je cinkaroš!"