VELIKI MAJSTOR PRIPOVEDANJA: Oproštaj od Radovana Belog Markovića (1947-2022), moćnog i originalnog pera srpske književnosti

Uzimajući književnost za oblik svog gotovo monaški shvaćenog celoživotnog poslušanja, Radovan Beli Marković je do kraja ostao veran osnovnim proznim oblicima: priči i romanu. I kad se, ovako neočekivano, pravi bilans, vidi se da je je on srpskoj književnosti, tokom svih godina i decenija, podario sedam knjiga priča i dvanaest romana. A i za priče Radovana Belog Markovića, ali i za njegove romane, može se reći da im je osnovna odlika to što se, gotovo ni u jednom važnom elementu, ne podudaraju sa uobičajenim predstavama o ovim književnim vrstama, sa onim što se, po navici, uzima za njihove osnovne odlike, što je, već, samo po sebi, znak da je reč o piscu koji u književnost nije ušao da bi ponavljao i umnožavao ono što, u ovom ili onom obliku, postoji nego da bi postojano uvodio novine u ove dve književne vrste.

Radovan Beli Marković za središte svog književnog sveta uzima Lajkovac, Valjevo i čitav kolubarski kraj ili, kako bi on sam rekao, " kolubarsku ekumenu", ali za samo pripovedanje ne koristi bilo koji tradicionalni oblik, široko otvarajući prostor za novo i drugačije. Iz tog ugla gledano, samo nekoliko priča ("Švapska kosa", "Povratak Lazara Dražića", npr.) ima fabulu, ima glavnog junaka čija je sudbina postavljena u središte pripovedačevog interesa, dok prozni tekstovi iz knjiga "Setembrini u Kolubari" i "Male priče" i ne mogu da se posmatraju kao na tradicionalan način ispričane priče, već kao, daleko više, rezultat nastojanja da se u prozni tekst uvede pesnička tematika i jedan duboko melanholični doživljaj sveta i života. Zato se i može reći da među onima koji nisu pisali stihove, a imaju visoko mesto u srpskoj književnosti, baš po lirskoj dimenziji svog književnog izraza, Radovan Beli Marković zauzima prvo mesto.

Nema nikakve sumnje da u opusu Radovana Belog Markovića, zbog niza odlika, važno mesto ima "Živčana japija", delo za koje se, kao ni za delo "Ljudi govore" Rastka Petrovića ne može sa sigurnošću reći kojoj književnoj vrsti pripada. Svaki čitalac se suočava sa dilemom: da li je to ciklično organizovana knjiga priča ili je pak neki mozaično komponovani roman ili je, opet, reč o lirskoj prozi, o zalaženju u duševni svet "lajkovačkog mnimog literate R. B. Markovića" koji čitaoca voli da provodi kroz svoje "prosunčane nesanice". Uvodeći u pripovedanje jedan maštenski prostor, Gornju i Donju Psaču, uzimajući za temu niz izmišljenih "urutki i sokoćala", služeći se, vrlo često, citatima iz proze drugih pisaca (Džems Džojs, Ivo Andrić, pre svih drugih), zasnovao je jedan obrazac pripovedanja koji će se, potom, preseliti u njegove romane. Za taj način pripovedanja posebno su važne dve stvari: priča nema kontinuitet, pripovedač "luta" i po prostoru i po vremenu, jednako kao što on u gotovo svakoj celini, i to više puta, pokazuje sklonost da naglo promeni ton pripovedanja i da iz sfere tragičnog očas sklizne u humor i grotesku.

A kad je u romanu "Lajkovačka pruga" odlučio da u središte svog interesovanja postavi nešto što je uistinu imalo veliki značaj u našoj novijoj prošlosti, a vezano je za sferu gradnje ( kod Radovana Belog Markovića je, po pravilu reč, o "zalud-gradnji", o poduhvatu koji, iz trenutka u trenutak, gubi smisao, svejedno da li je reč o lajkovačkoj pruzi, školi u selu Ćelije ili je, kao u poslednjem romanu, reč o vetrenjači bojara Tadića), vezano je za pokušaj da se, vrlo često i nasuprot onome što većina ljudi želi, uvede neka važna promena u ljudski život. I ne zahvata Radovan Beli Marković iz naše kulturne memorije samo motive već, vrlo često, i same književne vrste. U našoj staroj književnosti, ali i u književnosti epohe baroka, vrlo važno mesto ima književna vrsta poznata kao plač.Plačeve su pisali Domentijan, Konstantin Filozof, Dimitrije Kantakuzin ali i Zaharija Orfelin, a jednu vrstu plača ćemo sresti i na početku "Lajkovačke pruge", u opisima reakcija onih koji očekuju da će zbog gradnje pruge izgubiti komad zemlje ili čak grobna mesta svojih predaka. Jedina razlika između starijih plačeva i prologa "Lajkovačke pruge" je u tome što kod Radovana Belog Markovića sve vreme osećamo i jednu groteskno-komičnu crtu direktno proisteklu iz saznanja da je svaki poredak u svetu privremen i da će, relativno brzo, izgubiti smisao i sama jadikovka i njen povod. Otuda dolazi još jedna važna dimenzija proze Radovana Belog Markovića, a ona se tiče činjenice da je on uspeo da, barem u osnovnim crtama, pokaže ono o čemu tako rado svedoči duh modernih vremena - o sve širem prostoru za ispoljavanje apsurda, o sve dubljem rastakanju vrednosnog poretka u svetu. Zato i ne čudi to što u romanu "Stojna vetrenjača" središnje mesto ima lik "posinjenog unuka", odnosno "pounučenog sina", pošto je jedan valjevski bogataš, suočen sa neizbežnom propašću porodične loze, odlučio da se posluži prevarom i da dete koje je začeo sa služavkom "pozajmi" sinu koji ne može da ima dece i tako ga, prevarom, pretvori u svog unuka i naslednika porodičnog imetka.

U srpskoj književnosti novijeg doba nema pisca u čijim delima "gostuje" toliko velikih i važnih prethodnika. Do skora se pravo na to da u jedno novo književno delo bude preneto nešto iz već dobro poznatih dela priznavalo pesnicima, posebno onima koji su, kao Ivan V. Lalić, umeli da koriste svoju lektiru, a Radovan Beli Marković je, i u svoje priče i u svoje romane, uključio motive i likove iz dela velikog broja naših i stranih pisaca.Od naših pisaca dominiraju oni iz epohe realizma, a među njima Stevan Sremac i Milovan Glišić. Preuzimajući, primera radi, Glišićevog junaka Savu Savanovića, Beli Marković ovog junaka ne smešta u sferu strave već u sferu groteske i humora, pošto naš najpoznatiji vampir postaje trgovac šivaćim mašinama, postaje trivijalna figura modernog doba. Tako se, u stvari, u prozi Radovana Belog Markovića ostvaruje kretanje po istorijskoj osi i kroz jedan detalj dočarava promena horizonta u kome za čoveka novog doba mogu da postoje stvari i pojave iz prošlosti (a tako je i sa motivom mrtve drage u romanu "Putnikova ciglana", u kome on, u isto vreme, ima i melodramske i groteskne obrise). A tako se rađa i jedna posebna vrsta humora. Taj humor se kod Radovana Belog Markovića ostvaruje u različitim intenzitetima. Zahvaljujući humoru, vidimo nešto uistinu paradoksalno: srpski pisac u čijim delima je toliko melanholije u unutarnjem svetu pripovedača i zato taj pripovedač tako uverljivo opisuje pustoš i prazninu, dosadu koju ne bi "poremetilo ni novo raspeće" u isto vreme je i majstor humorne poente.

U času kada od nas odlazi, Radovan Beli Marković nam se ukazuje kao velika književna figura i staje uz bok onim piscima na koje se rado oslanjao i koje je često pominjao kao svoju omiljenu lektiru. A to znači da je on i pisac koji je na više načina pokazao da pred sebe postavlja vrlo visoke zahteve, posebno one koji su mu omogućavali da, poput nekog baroknog majstora, bude oličenje i visokog artizma i, na drugoj strani, sposobnosti da se govori o onim temama koje osvetljavaju samu osnovu ljudske sudbine.

KOMEMORACIJA I SAHRANA

Komemoracija povodom smrti Belog Markovića biće održana danas u 11 časova, u velikoj sali Kulturnog centra "Hadži Ruvim" u Lajkovcu. Opelo i sahrana su u 13 časova na Novom groblju u Lajkovcu.

Na komemoraciji će, kako je najavljeno, govoriti ministar policije Aleksandar Vulin, pomoćnik ministra kulture Slavica Trifunović, kritičar Radivoje Mikić, nekadašnji ministar Dušan Mihailović i Andrija Živković, predsednik Opštine Lajkovac. Na groblju će se od pisca oprostiti Daren Milivojević, iz tamošnje Gradske biblioteke.
Danas je u Lajkovcu proglašen Dan žalosti. B. P.