ĐOĐE KADIJEVIĆ - ŠTA JE UMETNOST? O potrebi za preispitivanjem smisla i značenja savremenih dela

Ta različitost, neretko, seže do neprepoznatljivosti. Da li otud, oseća se potreba za preispitivanjem ne samo smisla i značenja dela savremene umetnosti već i njenog porekla.

Robert Nelson misli da se, polazeći od čina aproprijacije (načina usvajanja, prihvatanja) za savremenu umetnost može reći da je "sve i ništa", u zavisnosti od toga da li se naša estetska svest usmerava prema apropriranom predmetu, ili se obraća sebi kao prema aproprijućem subjektu. Sa jedne strane izgleda kao da svaki predmet aproprijacije figurira kao potencijalno moguće umetničko delo. Sa druge pak, čini se jednaka mogućnost da subjekt koji aproprira, ne nađe nijedan predmet koji bi smatrao umetničkim delom.

Aproprijacija se, dakle, postavila kao faktor od bitnog značaja za identifikaciju predmeta koji se naziva umetničkim delom, i za suđenje o njegovoj vrednosti. Time je potisnuta stara navika da se o predmetu umetnosti sudi prema tome šta on predstavlja, kako to čini, i kakva osećanja njegova predstava izaziva. Na snazi je stav po kome umetničko delo poseduje identitet koji se ne potvrđuje predstavom nekog drugog bivstva, već to postiže svojom primarnom, predmetnom datošću i (ili) pojmovnom određenošću.

Kao takvo, delo umetnosti svedoči o slobodi čina u kom je nastalo. Ta sloboda lišava čin umetnika balasta semantičkih sofistikacija. Silina oslobođene stvaralačke volje potire osećaje respektabilne obavezosti prema bilo kakvom formalno oblikovanom sadržaju. U njoj se aproprijacija promoviše kao samodovoljan stvaralački akt.

Prema Robertu Nelsonu, dobro svojstvo aproprijacije pokazuje se u tome što ona "može da umetnost zaštiti od mitologiziranja". Ako se, ne dao Bog, neki umetnički predmet izrodi u fetiš novog mita, njega će eliminisati sam mehanizam aproprijacije. Time se neutrališe potreba za bilo kakvom prefiguracijom predmeta koji se "uvodi" u svet umetnosti. Ozbiljnom savremenom umetniku otud izgleda nedolično da se bavi proizvodnjom estetskih supstituta predmetnosti. Učinak aproprijacije je, dakle, uzročnik onog "kopernikanskog obrta" koji se u umetnosti zbio početkom dvadesetog veka. Tim zaokretom, savremena umetnost prešla je na "drugu liniju", ušla u "novu eru". Ona je raščistila sa svojom "supstancijalnom prošlošću", oslobodila se "terora reprezentacije" i "tiranije modela". Njen predmet artikulisao se u aspektu autohtonog značenja sred date mu realnosti, pa mu više nije potrebno neko "prevođenje", kaže Nelsonov kolega, Ričard Šif.

O učinku akta aproprijacije u umetničkom stvaranju može realnije da se sudi pošto splasne heuristička euforija izazvana njegovim efektima ostvarenim u "novoj praksi" tzv. "druge umetnosti". Akt slobodne aproprijacije predmeta uveden u tu praksu sinoniman je aktu tautološke redukcije atributa estetskog statusa predmetnosti. Podrobnija analiza tog akta može pokazati da on predstavlja inverziju premoderne predstave o predmetu umetnosti. Reč estetsko, svedena je na staro, aristotelovsko značenje koje se odnosi na opštu čulnu osetljivost - nasuprot značenju koje joj je, dve hiljade godina kasnije, dao Baumgarten, ukazujući na diferencije po kojima se, na zamišljenoj vertikali vrednosti, stvari i pojave razlikuju upravo prema kvalitetima koje nazivamo estetskim.

Ignorisanje baumgartenovske diferencijalne kvalifikacije estetskog entiteta oktroisano je "epohalnim" otkrićem da se sama recepcija predmetne datosti stvari može smatrati aktom aproprijacije. Što će reći da je sve u šta pogledamo aproprirano samim pogledom - to znači da je već sam pogled kreacija - i time spremno za uvođenje u svet umetnosti.

Koliko nas je to "otkriće" približilo odgovoru na pitanje postavljeno u prvoj rečenici ovog teksta?