ISTRAŽIVANJE ŽANRA: O knjizi Đorđa Sladoja "Modre žilice"

Prosto prevođenje anegdotskog sadržaja u književni tekst najčešće ne uspeva, tačnije gubi se ono nešto. Mnogo puta smo imali prilike da se uverimo u to. Đorđo Sladoje je istinski znalac književnosti. On poznaje limite žanra i bio je odmah svestan činjenice da bi prosta evokacija sopstvenih doživljaja i sećanja u proznoj formi mogla da se prospe i banalizuje. Zato se odlučio za poetski oblik autobiografskog romana (neki kažu da je ovo prvi srpski roman u stihu), tačnije za lirsku naraciju kojoj je istinski vičan. Istražujući mogućnosti ovog žanra, on je odabrao jednu nekonvencionalnu formu, gotovo se odrekao standardne strofe i strogog metra i dao sebi na volju da čestim forsiranjem distiha, ali i krajnje razuđenih rima, slobodnijom strukturom i organizacijom pesničkih celina (pesama ili poglavlja), uz insistiranje na besprekornoj melodiji i rimi, ostvaruje lirsku naraciju, tradicionalnu i modernu istovremeno. Tu je i jedan poseban ritam koji prati dramatičnost radnje ovog romana.

Sladoje je, pored toga što je lirik najboljeg kova, pesnik koji s najviše mere barata humorom, ironijom, sarkazmom i u ovom tekstu naročito groteskom. Posebno je u tom smislu vredno poglavlje pod naslovom "Preplet" u kojem kako i dolikuje prepletu roman dostiže vrhunac. Ovo poglavlje govori o atmosferi u autobusu "Centrotransa" na liniji Sarajevo - Ulog, i oko njega. Tu se ne zna ko to tamo peva ni ko to tamo kuka. Panika, lom, gušenje, kako se ukrcati, preživeti i iskočiti iz autobusa. To su gotovo herojska dela Uložana i ostalih, manje ili više komičnih i grotesknih likova. Jedan od njih je i Šaćko Šatara. Modre žilice na njegovom uhu, jedan bizarni detalj na telu, postaće naslov ovog romana.

U bogatstvu likova ovog dela, manje ili više bezazlenih i komičnih (kao što je Lendo Mešan koji je ženu prejacko na jerbasme), od Vida, Dušana, Tadije do popa Brenja i doktora Videnova, šahiste iz autobusa "Centrotransa", koji ne bi da igra protiv Fišera, do železničara s kojima lirski subjekt pije svoje prve rakije u staničnim kafanama Banata, ponekad se pojave partijski manipulatori i lažovi, a onda i manijakalni tipovi, psihopate, sadisti kao Bondo odmilja zvani - Mesar ili neki Mješina koji simbolizuje vlast. Pesnikova škola zaliči na tamnicu, na mučilište, detinjstvo na ropstvo. Tog pedagoga Bonda, kad u školi nema đaka: Viđali su ga kako noću pri mesecu/ Na mlade kidiše voćke i šiba kao decu"

Đorđo Sladoje je u "Modrim žilicama" pre svega pesnik straha i nade, ali i umetnik opevavanja poraza. On je pesnik tranzicije društva iz tradicionalne patrijarhalne zajednice u komunistički provizorijum. U našoj poeziji prethodi mu veliki Rajko Petrov Nogo pesmama o vremenu crvenog krsta, kad hranila nas unra a branila nas udba. Nogovo je, u odnosu na tu tranziciju, vreme pedesetih a Sladojevo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ono što Sladoja čini osobenim jeste što je kod njega lirski veoma koloritno prisutan stari svet koji je u nestajanju. Naspram njega je oktroisana rigidna stvarnost koja deluje nestvarno i zastrašujuće moćno u svojoj neukorenjenosti. Samo se zlo lako transformiše i u novim uslovima dobija nove uloge i zaduženja. A nasilje i represija iza kojih stoji otuđena moć države manifestuju se kao ogoljeni horor.