HAMLET NA SCENI I U MAJICI: Masker i vlasuljar Marko Dukić o radu u pozorištu (FOTO)

Njegov "ručni rad" je u funkciji lika i odslikava karakter, utičući da se operski pevač, baletski igrač ili glumac osećaju sigurnije i potpunije u svojoj ulozi. Boris Godunov, Mefisto, Tiresija ne bi, izvesno, bili toliko ubedljivi da teatri nemaju ovakve majstore svog zanata.

- Naš posao obuhvata i šminku u svim oblastima, od one dnevne, korektivne do pozorišnih maski s bradom, perikama, dodacima, umecima, pa i specijalnim efektima. Ampir, rokoko, bidermajer, renesansa, zahtevaju posebne stilske frizure - otkriva Dukić.

Kako kaže naš sagovornik, ranije je bilo mnogo više klasičnog repertoara, samim tim i drugačijeg angažmana. Tako, nije mogla da se zamisli operska predstava bez vlasuljarskih dodataka kod muškaraca ili su se njihove, duže kose uvijale za svako izvođenje. Sada se pak često pristupa modernim režijama, radnja se pomera u savremeno doba, a pevači su uglavnom kratko podšišani...

- Nema više ni dovoljno para predviđenih budžetom da pravimo perike, pa se snalazimo.

Vadimo iz fundusa, a tamo gotovo da ih i nema... Mnoge su stare pedesetak godina. Možda se zbog nedostatka novca danas i rade savremene postavke koje ne zahtevaju istorijski kostim i sve drugo što pripada epohi, pa recimo, Hamlet može da izađe na scenu i u majici.

U nacionalnom teatru decenijama je radilo 14 znalaca ove profesije, dok je sada njihov broj gotovo prepolovljen. Svi oni prošli su kroz nemačku školu: prvi posleratni majstor maske bio je Kurt Klausnicer, inače ratni zarobljenik. Školovan majstor (sa prethodnim iskustvom u nemačkom teatru) ostao je do kraja karijere u Beogradu i Narodnom pozorištu.

- Dobar masker mora da poznaje istoriju, umetničku epohu, da raspolaže kvalitetnim materijalom i ima osećaj za lepo i meru. I, naravno, dobrog učitelja. Naša škola za scensku masku usko je stručno zanimanje, obučavamo se isključivo za ovaj posao. Sve što se vidi na sceni sami pravimo, mada se u poslednje vreme (opet zbog nedostatka novca) u tetarima pojavljuju i kineske, najlonske perike - jada se Dukić.

Njegova prva samostalna postavka maske bila je Gogoljeva "Ženidba", vrlo zahtevna predstava. U premijernoj verziji samo Borisa Pingovića pripremao je za scenu 45 minuta!

- Njegov lik, odnosno karakter, trebalo je da podseća na konja, lik Zorana Ćosića na pevca, Bandovića na medveda, a Mihaila Lađevca na zeca. Bila je to "čista" šminka: senčenjem se sve postizalo, bez dodatnih noseva, ušiju i brade.

Mnogo je anegdota i nesvakidašnjih dogodovština u "koferu" ovog majstora. S ljubavlju i poštovanjem seća se velikog perfekcioniste Predraga Ejdusa:

- Od premijere do poslednjeg izvođenja zahtevao je kompletnu šminku, u svakom detalju. U "Kir Janji" primećivao je kad mu samo jedna jedina bora nedostaje na licu! Tražio je da i ona bude našminkana.

Na pitanje u kom ansamblu su najkompleksniji zadaci, Dukić odgovara:

- Opera najčešće zahteva maske, jer su takvi likovi. Drama, uglavnom, teži ka nečem realnom i tu nema preterivanja. Baletu je, pak potrebna određena preciznost - u njemu je sve "čisto" i svedeno. Inače, ima veoma napornih predstava: u operi "Orfej" svih pedeset izvođača prođe kroz šminkernicu, a u "Koštani" (istog žanra) uđe više od sto ljudi, makar da zalepi brk. Moram i da kažem da svi mi, maskeri, posebno volimo operu "Slepi miš" jer je za nju ideje (kao kostimograf) ponudila Olja Ivanjicki, dajući nama potpuno odrešene ruke i mogućnost da pustimo mašti na volju.

- Radu na predstavi uvek prethode razgovori sa rediteljem, kostimografom i umetnicima o karakteru uloge i izgledu. Ponekad izvođač mora da se prevrće po pozornici, leži, prelazi iz lika u lik. Majstor maske je poslednja "odbrana" pred izlazak na scenu.

Umetnici se u šminkernici i koncentrišu, "uvode" u predstavu. Kad se pogledaju u ogledalo moraju da prepoznaju karakter. Ako nisu zadovoljni onim što vide u odrazu, izaći će na scenu nervozni i nesigurni. I još nešto: maska mora da se vidi kako u prvom redu, tako i na galeriji.

Lepomirovo prinudno "brijanje"

PRISEĆA se naš sagovornik i onih najtežih vremena, kada su se zbog sankcija i nemaštine teško snalazili:

- Mastiks (lepak) za brkove, bradu i obrve bio je star i lošeg kvaliteta. Zato se dešavalo i da "popusti" na pozornici. Radili smo u to vreme Čehova i u jednom činu Lepomir Ivković, ulazeći na scenu, oseti da će mu pasti brada i brkovi. Brzo se snašao i uz salutiranje, izgovorio: "Upravo sam stigao, dozvolite da se obrijem!" Tako je opravdao odlazak sa scene i skidanje dodataka...

Dukić napominje da je najveći problem to što njihov posao nema status umetnosti:

- Svrstavaju nas u sektor tehnike, a to veze sa tehnikom nema. Nema nas ni među zanatlijama. Zapravo, nema nas nigde...

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU