SVITAK I SVET: Srpska kultura ne može opstati bez svesti da je u organskoj vezi s našim korenima

Mi, nažalost, živimo u svetu koji počinje i skončava pod velikom temperaturom (krunom, hoću reći koronom) aktivizma, odnosno, dinamičkog pravolinijskog kreta, s one strane svakog tihovanja, procesa kroz kojega se "čovek obožuje". Svet, nažalost, nije naš dom, a savremeni čovek koji je pogazio svoj život, i slavu svoju u prah nastanio, nema svest o tome da je "sve ljudsko od senke" slabije. A vreme?! Ono prolazi, kao i brod na horizontu, dok ga, s obale, posmatramo, kako i koliko Otac, naš, zapoveda, sve do one tačke za koju "geometrija nema definiciju". Zar i prvi među apostolima (Petar) ne govoraše da "je jedan dan kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan"? I zar u tome nije sva so života, na koju nas upućuje Onaj što "drži dah svih nas".

Već sam jednom rekao, povodom nagrada i nagrađivanja, da, kad osvojite neke godine, venci i nagrade hitaju k vama kao pčele na saće, te da su nagrade, navodim reči Miloša Crnjanskog, kao živi pesak - dok trepnete, one vas progutaju. Na drugoj strani, ima razloga da se doživljavaju i kao neka vrsta naknadne overe onoga što ste uradili - da niste bacali seme na kamen nerodni, kao neka vrsta spasonosnog leka za udare i uboje koje ste primili. Da, makar na tren, krotki i smireni srcem, poverujete da vam ruke nisu raslabljene i snaga umanjena. Jedan veliki ruski pisac je rekao da je neophodno dejstvovati "tamo gde živiš i radiš", u prostoru gde se kreću tvoje ruke. Čitav život "živim i radim", tamo se kreću i "moje ruke", u prostoru srpskog (i evropskog) pesništva, srpske (i evropske) kulture, u poslednjem desetleću - i srpskog (i evropskog) bibliotekarstva. Sa svešću da od toga kakva nam je knjiga, odnosno, kultura, zavisi i odgovor na pitanje koliko mi, uopšte, značimo na vagi postojanja, odnosno, u kojoj se meri savremeni srpski (i evropski) čovek približava "biću", u kojoj meri naslućuje da "biva" i u kojoj meri mu se, gdekad, svet, uz pomoć izvora unutrašnje snage, ukazuje i mimo onog što mu se priviđa. Srpska kultura ne može opstati bez svesti o tome da je kultura, ali i da je srpska, u organskoj vezi s našim korenima i našom tradicijom.

Ima mnogo dela, žanrovski razuđenih i razlivenih, u svetskoj književnoj baštini, u kojima se projavljuje stvarno i imaginativno polje života biblioteka i bibliotekara. Setimo se, očas, "Vavilonske biblioteke" najuglednijeg bibliotekara-sanjara modernog doba, koji je biblioteku upoređivao s vaseljenom, legitimišući je kao meru spoznaje. Pa, ipak, slika biblioteke kod Horhe Luisa Borhesa, kako veli Mihailo Jurjevič Matvejev, iznutra je protivrečna - na jednoj strani, ona je "simbol ustrojstva sveta", na drugoj strani, ona je opomena da se iznađe prava mera između "knjiškog znanja" i osnovnih vrednosti ljudskog života. U "Knjiškom čoveku" Hermana Hesea i "Mučnini" Žan-Pol Sartra susrećemo se s junacima - u prvom slučaju sa Čitaocem, u drugom s Antoanom Rokantenom - koji su odnegovani na primerima najuglednijih književnih obrazaca, u kojima se biblioteke doživljavaju kao verodostojno "ostrvo kulture". Mogao bih nabrajati (i podsećati) unedogled - Frans, Šerin, Asimov, Eko. I mnogi drugi. Uz natuknicu - stanovište maštovitih autora se, bez ostatka, razilazi sa stanovištem racionalnih bibliotekara-praktičara i bibliotekara-teoretičara. U to sam se uverio i na vlastitom primeru, budući sam, zanet mnoštvenim zavodljivim estetskim slalomima, poverovao književnim kolegama. Vi znate da se, u opisima biblioteka, u nekim delima svetske fantastičke književnosti, izlaže da je, između ostalog, reč o ustanovama u kojima se nalaze informacije o tome kako sprečiti "velike svetske kataklizme". Kada je, dok se dizao veliki pandemijski korona-talas, moja koleginica, poetesa, usto i moja pomoćnica, s dužim bibliotečkim stažom od mene, zamolila za prijem, ponesen mistifikacijskim narativom svoje književne sabraće, pomislio sam, očas, da je, možda, otkrila tajnu kako se zaštititi od velike svetske pošasti i da baš to, iskoračujući sa stranica žanrovski utvrđene pripovesti, hoće da saopšti upravniku. Isto tako, verujem, znate da se, u jednom delu svetske detektivske književnosti, biblioteke prikazuju kao prostor u kojem se može sakriti gdekoji corpus delicti. One se, nadalje, opisuju i kao mesto bogomdano za rad obaveštajaca i tajnih agenata, ili, pak, kao mesto, s "izrezanim" knjigama, koje služe za skrivanje oružja; izlaže se o bibliotečkoj policiji, skrivenim sablastima, o bibliotekama i bibliotekarima kao likovima mračne prošlosti, o bibliotekama kao izvoru informacija o "demonima i vampirima koji opsedaju grad". Možete zamisliti kakvo je bilo moje razočarenje kada je moj dragi kolega, pesnik, moj pomoćnik, nedavno, zatražio da ga hitno primim, što sam i uradio, verujući da donosi neprocenjivu informaciju iz posebnog "tajanstvenog sveta", a on me, kolegijalno, zamolio da iznađem način da povećam koeficijent jednoj od saradnica.

Šalu na stranu, ovakvih pripovesti, s fantastičkim ili detektivskim podtekstom, o bibliotekama i bibliotekarima je mnoštvo u svetskoj književnosti. Svedočeći iz realnog sveta predočavam da mi je ukazana velika čast dodeljivanjem nagrade koja nas podseća na ime i delo sina novosadskog paroha Joana Popovića, Đorđa Popovića, koji se, počev od "Rata za srpski jezik i pravopis", potpisivao kao Đuro Daničić, overavajući, čitavog života, kako se za "otadžbinu može umirati na svakom korisnom radu". Aleksandar Belić ga naziva "najdostojnijim i najpostojanijim" Vukovim saradnikom na polju naše "narodne kulture", Stojan Novaković je ukazivao na "širinu njegovog duhovnog horizonta". Pavle Ivić je pisao da je ovaj uglednik srpske kulture stvorio toliko da bi, "kad bi se njegov opus raspodelio na desetak naučnika, svaki od tih delova bio dovoljan da svoga autora učini veoma zaslužnim", Kosta Milutinović ukazuje na njegovu filološku kanonizaciju, otvarajući prostor da se o njemu govori kao o nacionalnom ideologu, političkom misliocu, estetičaru i sociologu, a Predrag Protić, pišući o njegovim književnim sudovima, ukazuje na osnovnu zaslugu - što je dve najuglednije književne pojave svog vremena, Vuka i Branka, "uočio, osetio i kako valja ocenio" i da bi to bilo više nego dovoljno da se "ništa drugo nije dogodilo". Tog i takvog Daničića slavimo i danas, tom i takvom Daničiću klanja se i ovaj skromni besednik, radujući se priznanju koje je ovenčano imenom njegovim.

(Beseda povodom nagrade "Đura Daničić")

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici