INTERVJU - Jelena Mur: Sa Emilijom ću da živim još neko vreme

Mnogi nisu ostali ravnodušni kada je mlada Jevrejka zarobljena u logoru Stara Gradiška na samom kraju spasla smrti glavnu junakinju Daru, koju je dočarala Biljana Čekić. Manje je poznato da je zbog scene u kojoj Božica (Ana Lečić), treba da puca na Daru, a Blankica da joj izbije pištolj iz ruke, Jelena doživela nezgodu - slomila je zglob. Hrabra glumica je uprkos svemu završila snimanje, i to sa gipsom.

Posle ostvarenja Predraga Gage Antonijevića i završenih studija glume na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nebojše Dugalića, Jelena se uputila na drugi kontinent. Master studije nastavila je na kalifornijskom univerzitetu umetnosti gde je i upoznala svog sadašnjeg supruga Stivena Mura, koji je takođe glumac.

Jelena je, nažalost, zbog korone morala da zamrzne godinu, ali se posvetila ulozi Emilije u seriji "Pevačica". Splet intriga, crne magije i surovog estradnog sveta, koji pratimo vikendom na kanalu Superstar TV i petkom na Pinku, privukao je pažnju, a najveću su dobile glavne (anti)junakinje Emilija i Ivana, koju tumači pevačica Milica Pavlović.

- Ovaj projekat i njegova medijska pozadina predstavljaju mi novu lekciju. Zapravo osvešćavanje da mediji postoje. Mesto gde se ukrštaju estrada i glumačka scena jesu upravo mediji. Dešava se da ono što igram u "Pevačici" pomalo i živim. Tumačim mladu ženu koja je na početku karijere, ima san, hoće da postane pevačica, i lično prati šta se dešava na javnoj sceni. Ima drugaricu Ivanu, koja je veoma popularna i kojoj se dešavaju razne stvari... I sada sam u životu, kao i ta Emilija, odjednom napolju, novinari dolaze do mene, fotografišu me... Što me podstiče da razmišljam kako glumcu stvarno dođe uloga koja mu je paralela. Naravno, Emilija i ja se mnogo razlikujemo, ali ljudska, suštinska strana često se čudno podudare - priča, za "TV novosti" Jelena Mur.

* Koliko vam je bilo interesantno da uđete u kožu nekoga ko ima dodirnih tačaka sa vidovnjacima i vračarama?

- To je ozbiljan fenomen. Uvek mi je zanimljivo da igram likove koji snažno veruju u nešto nesvakidašnje. Uvek se pitam odakle taj "mišić" vere, kako se on gradi, da li dolazi iz manjka znanja ili nečeg drugog. Ali vidiš da u to zaista veruju najrazličitiji ljudi i dobar deo života tome posvećuju. Privatno to ne praktikujem, mislim da je, možda će grubo zvučati, budalaština, ali nekome je to sve i svja. U suštini svaka vera ima tačku susreta, pa je za mene bilo važno da verodostojno gradim lik koji postepeno počinje da veruje u magiju.

* Potičete iz muzičke porodice, ali tek ste nedavno naučili da svirate harmoniku, što ćemo i videti u večerašnjoj epizodi "Pevačice".

- Harmonika je bila spontana stvar. Moj otac je harmonikaš i tokom korone smo bili zajedno u kući, pa sam došla na ideju da malo probam, a stvarno nisam apsolutni sluhista. Lepo pevam, da ne budem baš toliko skromna... Krenula sam da sviruckam, to je prava reč, tokom deset meseci i potom sam dobila ulogu u "Pevačici". Dok sam čitala scenario, našla sam momenat u kome bih novu veštinu mogla da iskoristim. To ima za mene veliku emotivnu vrednost, jer sam za tu scenu donela harmoniku mog dede iz 1960, koju svira samo u specijalnim prilikama. I ekipi je značilo da ta harmonika bude u kadru, a i meni je bilo lepo jer je sve dobilo novu dimenziju.

* Kakva je atmosfera vladala na snimanju? Kako vam je bilo u kadru sa Milicom Pavlović, a kako sa drugim kolegama?

- Milica je izuzetno profesionalna. Nije imala problem da pita: "Kako sad?" i da prizna da je đak. Toliko je otvorena za saradnju i za kritiku. Retko je susresti se sa takvim kolegama. Pošto ona nije iz našeg posla, to je bila blagost. Milica je i privatno blaga i draga osoba, i od nje može dosta da se nauči o pristupu poslu. Ipak, možda sam najviše snimala sa Milošem Timotijevićem, koji je izvrstan, izvanredan partner i čovek i glumac. Ima toliko dogodovština sa snimanja sa njim. Izdvojila bih jedan kadar koji smo oko 30 puta ponovili samo zato što smo se toliko smejali da nismo mogli ni da počnemo da snimamo. Serija je okupila ekipu koja je već radila zajedno, tako da nam nije bilo vatreno krštenje. Sa Zlatanom Vidovićem, Nikolinom Friganović i Tatjanom Kecman sam radila na "Dari iz Jasenovca", i mi smo pre svega prijatelji. Kada radite sa prijateljima, sve teče kao med i mleko. Zahvalna sam i što sam mogla da učim od dve vrhunske glumice, Branke Pujić i Isidore Minić, sa kojima sam divno sarađivala.

* Koliko je uloga u "Dari iz Jasenovca" promenila vaš život?

- To mi je debitantska uloga, i veoma mi je draga, pa sam subjektivna. Uloga Blankice me je oslobodila i profesionalno, tako što me je podigla na višu stepenicu, i privatno jer mi je postavila mnoga pitanja. Moje najveće pitanje posle te uloge je bilo: "kako živeti život za druge?" Sami sa sobom ne postojimo, i zato, na primer, želim da kažem nešto o svom poslu.

* Taj film je skrenuo pažnju na tešku i važnu priču iz naše istorije. Bio je zapažen, hvaljen, ali i osporavan. Kakav utisak imate posle svega?

- Mladu glumicu na početku karijere pogodiće, naravno, ako film većina ne dočeka lepim rečima. Kritika me je, dakle, lično pogađala, ali mi je to iskustvo donelo lekciju da razlikujem lično i profesionalno. Taj film će mi uvek biti veoma drag, a to što se nekome neće svideti, nije moj deo posla. Stresno je i dan-danas jer čovek hoće da odbrani nešto u čemu je učestvovao. Kada biraš projekat na kome ćeš da radiš, koliko god da ti je drago što imaš priliku da igraš, želiš da znaš da je to pošten posao, da iza toga stoji dobra ekipa, da ulaziš iz ljubavi prema tome što treba da radiš, ne iz bilo kakvih drugih interesa... I kod mene je zaista bilo tako, što je mnogo jače nego sve ostalo.

* Šta vas je podstaklo da se ubrzo posle "Dare" preselite u Los Anđeles, koji je sinonim za filmsku umetnost?

- Razni su bili porivi. Jedan je bio: "Meni treba još, nikada nije kraj učenju". Drugi je bio nezadovoljstvo u ovoj državi jer u trenutku kada sam odlučila da odem na master, ovde se ništa nije dešavalo, barem meni. Pošto sam i mnogo ranije imala potrebu da odem, i stalno imam potrebu da idem, mislila sam da je pravi momenat da probam. Otišla sam iz ljubavi prema glumi i životu. Nisam ni sanjala da ću tamo upoznati srodnu dušu, ali zadržala bih to za sebe.

* U Americi se svi osmehuju, a vi skoro uvek imate ozbiljan izraz lica. Šta vam može izamamiti osmeh?

- Ljubav, pod broj jedan i male stvari. Volim lepu hranu, lepe razgovore. Volim šetnje, a obožavam i da trčim. Obožavam da sadim cveće. Svakodnevni život me ispunjava. Američko društvo nameće osmeh, ali nije tako samo na Zapadu nego se to dešava i ovde. Mislim da je potrebno mnogo više pomučiti se za iskren osmeh nego za kritiku. Najlakše je reći da je nešto loše, a najteže je doći do iskrenog osmeha. Smejem se privatno, volim da se šalim, ali sada, kada se fotografišem, ako ne osećam da taj osmeh ide iz mene, ne moram ni da ga imam. Kao što neću stati u stav veoma ozbiljne osobe, jer nisam ni to. Ali, kao glumac možeš biti sve. Trudim se da ono što osećam kao svoju istinu ispratim na zdrave, poštene, moralne načine. Izazovno mi je da se potrudim da se smejem i radujem u životu, i da ne tražim samo najlakše, a to je "ovo nije dobro, ovo nije kako treba"... Takođe, već godinama se trudim, i radiću to dok sam živa, da ispratim misao Dostojevskog "Nastojim voleti život više od njegovog smisla". Svaki dan se toga setim, i napisano mi je po kući, i to mi je cilj.

* Koji su vaši dalji planovi?

- Izvesno je da ćemo da snimamo drugu sezonu "Pevačice", ali o sadržaju još ništa ne znam. Držim i dalje Emiliju kod sebe, pogotovo zato što znam da se serija nastavlja i da ću sa njom da živim još neko vreme. Izvesno je da ćemo suprug i ja živeti preko okeana i da smo samo trenutno ovde. Daću sve od sebe da karijeru nastavim u Americi i da me granice ne sputavaju, ali mislim da je prerano da pričam o bilo čemu.

MOJ SVET MAŠTE

* KAKO ste se zainteresovali za glumu, a šta vam je sada u njoj zanimljivo?

- Jednostavno - to se desi i nađete svoj poziv. Osećate poriv, i dok ste mali, ne umete da ga artikulišete, da kažete "hoću da budem glumica", ali ako ga na pravi način pratite, kasnije ga oblikujete i možete da iskažete šta želite. Kao dete sam više volela da sama u kući nešto radim, da uživam u svojoj mašti, u svom malom prostoru. Iz toga se izrodilo da namaštavam neki svoj svet i jedini logičan sled okolnosti za mene je bila gluma. Nisam imala nikakve mogućnosti da se bavim pozorištem u svom radnom gradu, Ivanjici. Ali pamtiću sve sa akademije - svaki ispit, svaku pozorišnu scenu na kojoj smo bili i kao klasa i individualno. Moj poziv mi se svake godine sve više sviđa. I svaki put kad radim nešto novo ili gledam neki dobar film, predstavu ili seriju, još više ga zavolim. To mi je potvrda da sam na pravom mestu i da radim ono što zaista hoću.