FILMSKA KRITIKA: Listići iz mrtvog dosijea

Na ovogodišnjem Niškom festivalu to se više nego jasno videlo: jedan za drugim prikazani su filmovi "Aleksandar od Jugoslavije" Zdravka Šotre (nastao od istoimene serije o kojoj smo ovde pisali) i Matićevi "Pucnji u Marseju", doku-drama o suđenju atentatorima na kralja Aleksandra u Francuskoj 1934, koji je podržao FCS (čiji je Gordan Matić aktuelni direktor). Za razliku od Šotrine neuspele ekranizacije slabog štiva Vuka Draškovića, u Matićevom filmu nema falisfikata i izmišljotina, nema promašaja koji "bodu oči", ali nema ni naročitih kvaliteta.

To je ravna i uglavnom nezanimljiva sudska drama o ubistvu u Marselju, ponavljanje već poznatih činjenica u klasičnom svedenom narativu, sa likovima izvađenim iz nekog starog dosijea i postavljenim pred kameru da izdeklamuju šta treba. Sve deluje kao neki sasvim deplasirani amarkord. Najgore je, međutim, što je ovim pustim sudskim hodnicima huji studeni vetar zaborava. Glavni uslov za dobar film je rađanje neke emocije, a ovde je nema ni za lek; film je jedva podnošljiv istorijski feljton bez strasti, bez vrline, bez duše. "Potrošena" tako veoma važna tema, koja je nosila i još uvek nosi ogroman potencijal.

Zašto je uopšte ubijen Aleksanadar, pitanje je na koje Matić i ne pokušava da odgovori. A oko te enigme mogao se spinovati slojevit zaplet upravo danas, kada su levoliberalnom zapadu (i drugoj Srbiji) puna usta antifašizma. Ruski istoričar Volkov još davno je izneo i obrazložio tezu da je Aleksandar Karađorđević pao kao "prva žrtva fašizma" u Evropi, koja još nije bila svesna Hitlera kao planetarne opasnosti. Aleksandrov plan, koji je delio sa francuskim ministrom Lujem Bartuom, ubijenim pored njega u istom otvorenom i nezaštićenom automobilu, bio je da agresivnu Nemačku izoluje i tako bar za neko vreme otkloni ratnu opasnost.

Blok zapadnih država i "Mala Antanta" (Poljska, Čehoslovačka, Jugoslavija i Rumunija) činile bi zapadni "sanitarni kordon" oko Trećeg Rajha, dok je na Istoku sovjetska Rusija već bila potencijalni protivnik istom neprijatelju. To je, kažu današnji geopolitičari, bio te 1934. sasvim realan, izvodljiv plan, koji bi ako ne sprečio, ono barem odložio svetski rat. Hitler, naravno, nije ravnodušno gledao na ono što mu sprema srpski vojnik, sa kojim je imao stare neraščišćene račune.

Tek mnogo godina docnije, u jeku Hladnog rata, istočni Berlin plasirao je dokumente iz kojih se vidi je Nemačka platila i organizvala ustaške i njima bliske belosvetske ubice, konkretno nemački vojni izaslanik u Parizu dr Hans Špajdel, docniji Hitlerov general, a tada (1958) ni manje ni više nego komandant kopnenih snaga NATO pakta sa sedištem u Fontenblou! Tako bi pozadinu Marseljskog atentata i docnijeg skandaloznog suđenja ustašama činila nemačko-francuska alijansa, na čelu sa Hitlerovim kvislingom Pjerom Lavalom, koji je zauzeo mesto ubijenog Bartua. Još sto čuda mogu se pročitati u knjizi "Operacija Tevtonski mač" i videti u istoimenom filmu iz 1958. Kako god bilo, danas je teško negirati činjenicu da je Volkov bio u pravu te da je sam pojam "antifašizma" tesno vezan sa Aleksandrovom i Bartuovom akcijom protiv Hitlera. O tome, međutim, nema ni pomena u Matićevoj filmskoj "rekonstrukciji". Umesto tamošnjih ponavljanja bio bi to aktuelan geopolitički siže, kao stvoren za pravi politički triler.

Drugo, ne i poslednje: u filmu nema ključne ličnosti ovog događaja, Vladete Milićevića, glavnog kontraobaveštajca jugoslovenske kraljevske vlade, fascinantnog operativca, čija biografija zaslužuje ne politički triler, nego više sezona jedne blistave televizijske serije. Milićević je potpuno "izbušio" ustaško emigrantsko podzemlje i po njemu razmestio svoje doušnike, pa je i našoj i francuskoj policiji na vreme dostavio mesto, vreme i izvršioce budućeg atentata.

Predložio je mere koje su samom Aleksandru izgledale skupe i nepotrebne (i tu se vidi kakva je bila kraljeva politička intuicija), a uobraženi Francuzi još su ga omalovažavali kao provincijskog paničara! Sve što je predvideo desilo se, a njegova docnija dokumentarna knjiga "Ubistvo kralja u Marseju" čita i danas kao napeti politički "noar". Matić, doduše, pominje Milićevića, ali ignoriše njegov materijal, kojim bi mogao da oživi svoju hladnu dramu. Čak i lik jednog od živopisnih aktera međuratnog javnog života, korifej srpske književne avangarde Stanislav Vinaver, koji je izveštavao sa suđenja, deluje ovde kao marginalno, tehničko lice. Uopšte, ništa ne uspeva u ovom filmu, za koji ne znam zašto je uopšte snimljen.