INTERVJU Andrej Šepetkovski: Novim ulogama me vodi želja da preživim

Šepetkovski je prethodnih nedelja stigao da zaigra i u nastavcima humorističe serije "Kamiondžije d.o.o." i krimi-drame "Močvara". Dok ova ostvarenja ne stignu na male ekrane, Šepetkovskog gledamo vikendom na Superstar TV u drugoj sezoni "Švindlera" kao vlasnika kafane "Kod mile nam i napaćene otadžbine".

- Nikada se ovoliko nije snimalo i kada se zaređa nekoliko snimajućih dana u različitim projektima, može da se dođe u opasnost da likovi zaliče jedan na drugog ili da svuda igram sebe. Srećom, svi likovi koje sada oživljavam potpuno su različiti karakteri. Doktor iz "Kola sreće" je obrazovani, inteligentni lekar, dobar u svom poslu, ali patološki ljubomoran i posesivan, Redža iz "Kamiondžija" strastveni Rom iz mahale koji preprodaje sekundarne sirovine, Sveta iz "Močvare" pomalo usporeni šef policije u Bačkoj koji želi da očuva mir u svom malom mestu, lik iz serije "Branilac" je unezvereni begunac od zakona. Ali, te razlike među njima mi prijaju, jer volim transformacije - kaže za "TV novosti" Andrej Šepetkovski.

* Deo ste autentične priče i epohe "Švindlera". Šta je vama najzanimljivije u ovoj seriji o prevarantima?

- Serije o "ubicama mekog srca" i o šarmantnim lopovima kojima u nekom trenutku proradi savest i osećaj za pravdu, oduvek su bile mamac za publiku. Još ako je radnja smeštena u živopisni gradić koji osvaja svojim izgledom i daje romantičarsku notu, uz obilje neobičnih likova u divnim kostimima iz epohe između dva svetska rata, dobija se slika koja pleni.

* Vaša kći Larisa i sin Aleksej zaigrali su uz vas u ovom ostvarenju. Da li im je ovo bilo prvo glumačko iskustvo? Kako je do toga došlo? Kako ste se osećali?

- Pomoćnik reditelja, iskusna Maja Gardinovački, došla je na ideju da Aleksej i Larisa igraju i moju decu u seriji. Posle prvobitnog straha da se deca ne uznesu preterano, zatim porodičnih razgovora koji su po trajanju i ozbiljnosti pretekle sednice Saveta bezbednosti UN, a na kraju i psihološke pripreme, pristali smo. Imali su jaku želju, odgovarali su po uzrastu, vole da glume, a i legle su im uloge. I čini mi se da su trezveno pristupili tome. Aleksej je već igrao u jednom kratkom igranom filmu, Larisi je ovo prvi put. Na kraju mi je bilo drago, pre svega zbog njihovih honorara koje sam odmah oporezovao, a zatim zbog toga što su se divno igrali i u tim hladnim snimajućim danima, grejali srca ekipe.

* Najčešće glumci svoju decu žele da sklone od tog zaniimanja. Da li biste vi svoju podržali u odluci da krenu vašim putem i zašto?

- Glumci vrlo dobro znaju koliko je turbulentan ovaj poziv, pun neizvesnosti. A roditelji žele svojoj deci sigurnost i mir. Glumački poziv je lep, ali često stresan i nepredvidiv. Jedan dan snimate u vrhunskoj produkciji i osećate se kao holivudska zvezda, a već sutradan možete da igrate u hladnoj sali pred nekoliko gledalaca u Domu kulture na kraj zemlje, sa mogućnošću da tu ostanete zauvek, jer nema pravila. Možete da igrate maestralno, a da to uopšte ne bude vrednovano, jer karijeru često usmere faktori koji nemaju veze sa nečijim stvarnim darom i uloženim trudom. Ako bi postojala takva neverovatna mogućnost da mogu da odredim čime će mi se deca baviti, odabrao bih im druga zanimanja. Opet, možda bih napravio neoprostivu grešku jer je najvažnije da neko radi ono u čemu će se najviše ostvariti i što ga najviše ispunjava. Podržaću ih u svemu što izaberu, naravno, ali najbitnije je da razviju i neguju svest o tome da će radosni biti jedino ako kroz svoj poziv, koji god to bio, iskreno služe drugima i rade ga za dobrobit cele zajednice. Drugim rečima, da motivi za bavljenje određenim poslom nisu popularnost, lagodan život i novac. Videćemo šta će biti i kako će razvijati svoje darove. To što je neko dete glumca, pa čak i to što u detinjstvu vešto glumi, nisu apriori znaci da gluma treba da mu bude profesija.

* U "Švindlerima" se pojavljuje mnogo mladih glumaca, a iskusni glumci poput vas, Dragana Jovanovića, Dejana Lutkića i drugih "prikuju" gledaoca za ekran. Šta glumac mora da ispuni da bi mu se mogao pripisati pridev - veliki?

- Taj pridev se dodeljuje onima koji puno igraju, a imaju sreće da učestvuju u poznatim projektima. Nekad je po talentu i harizmi zaslužen, a nekad se "prišije" nezasluženo, pa umanji vrednost onima koji ga istinski zavređuju, jer se sve strpa u isti koš. A možda su "najveći" u nekoj provinciji, nikad nismo čuli za njih, a oni su virtuozi koji sa scene isijavaju ljubav i srećni su. Poznajem, ili sam poznavao, nekoliko nestvarnih glumaca koje široka publika ne poznaje, poput Ane Ćuk iz Lazarevca, Mihajla Laptoševića, pokojnih Saleta Bogdanovića iz Zrenjanina ili Ivana Jagodića... Meni su i oni veliki.

* Kada govorite o glumi, umete da potcrtate da je to igra koja ima precizna pravila, ali da je radosna. Šta je to što vas i dalje vraća novim ulogama i glumačkom poslu?

- Novim ulogama me vraća želja da preživim, to mi je posao (smeh). Nemam izbora, mada bih sada voleo da se posvetim pisanju, nadam se uskoro realizaciji nekih projekata koje sam pisao. Gluma uvek nadahnjuje kada je ideja dobra, kada je delo u kojem učestvujete oplemenjujuće. Tada se dobije dodatna snaga i želja da svoju ulogu izbrusite do perfekcije.

* Večeras počinje Filmski festival u Sarajevu na kom će, pored ostalih, pretpremijerno biti prikazana serija "Vreme zla", nastala po romanu Dobrice Ćosića. Koji je najveći izazov sa kojim ste se susreli radeći na ovoj seriji i formiranju lika Adama Katića?

- Celu sagu o Katićima Dobrice Ćosića pročitao sam još u osnovnoj školi i gimnaziji, jer me je, poput neke dobro ekranizovane serije, vukla da vidim šta će se sve dešavati sa članovima porodice. A Adam mi je ostao u sećanju kao jedan od najplemenitijih likova, pravi vitez iz Prerova. I to i jeste bio najveći izazov, jer je pokvarenjaka lakše odigrati, barem meni. Nije to velika uloga, ali je značajna, jer je on naslednik imanja, sin Đorđa Katića. Brižan, topao, odlučan, bivši ratnik, zaštitnik brata i sestre od strica koji u po život opasnim situacijama pokazuje pravdoljubivost, hrabrost i spremnost na žrtvu koja je odlikovala srpske junake iz Prvog svetskog rata.

* Postoji li uloga koja bi se mogla nazvati savršenom, i da li ste vi već naišli na takvu?

- Nema savršene, uvek je moglo još bolje. Radujem se jednoj komediji koja se sprema i komično napisanom liku. Opet, to nije garant da će i uloga biti dobra. Na konačan ishod utiče mnogo stvari, saradnja sa rediteljem, hemija sa partnerima, nadahnuće, montaža... Nekad se desi da ne očekujete puno od neke uloge, a ona odjekne, ali i obrnuto, da polažete nade u neki lik, a on ostane neprimećen. Slično je to u svakom poslu. Iz svih tih iskustava izvukao sam pouku da se ne pogordim u dobrom, mada je tu potrebno stalno podsećanje, niti da očajavam kad nešto krene nizbrdo...

SA SCENE PRED KAMERU

* PRIDRUŽILI ste se i nastavku serije "Kamiondžije d.o.o." gde tumačite interesantnog junaka. Kako ste postali deo ekipe?

- Reditelj Filip Čolović je gledao čuvenu, višestruko nagrađivanu predstavu "Moje dete", Beogradskog dramskog pozorišta, koja je bila, koliko god to neskromno zvučalo jer sam učestvovao u njoj, kulturno dobro Beograda i Srbije. U njoj smo, između ostalih, igrali Jovana Gavrilović i ja, a tumačili smo Rome iz mahale, ćerku i oca. Filip nas je pozvao da odigramo romsku porodicu i u "Kamiondžijama", s tim da su malo promenjeni likovi i odnosi. Bilo je puno smeha na snimanju, ali i dirljivih scena.