JAZ MEĐU GENERACIJAMA NEKAD I SAD: Radivoje Raša Andrić, autor kultnih ostvarenja o novim projektima

Stvorio je kultne filmove i serije čije replike napamet znaju i oni koji danas imaju pedeset i neku, i oni koji imaju sedamnaest. Dovoljno je reći "Tri palme za dve bitange i ribicu", "Munje", "Kad porastem biću Kengur", "Mile protiv tranzicje"... Bio je i pomoćnik reditelja u filmu "Lepa sela lepo gore"...

Ovih 17 godina, koliko ga nije bilo po medijima, kada nije bilo projekata iza kojih bi mogao da se potpiše kao autor, radio je svoj posao kao pomoćnik reditelja, snimao reklame. Bez sujete, a u razgovoru deluje kao da ga to nije ni ljutilo. Kaže da je detinjstvo provodio po televizijskim studijima jer mu je mama višestruko nagrađivana jugoslovenska i srpska dramaturškinja, scenarista, TV urednik i reditelj Bojana Andrić, autorka kultne emisije "Trezor", a tata čuveni Vladimir Andrić, pisac, dramaturg, reditelj i dugogodišnji urednik Dečjeg i školskog programa RTV Beograd.

Raša kaže da je možda prvi i najveći uticaj na njega ostavio deka Tihomir Mirić, direktor opere i baleta u Sarajevu. Andrić ovih dana radi punom parom, završava pilot epizode serije "U zagrljaju Crne ruke", film "Leto kada sam naučila da letim", pripreme za film "Munje opet".

* Upravo stižete sa montaže treće od tri snimljene pilot epizode serije "U zagrljaju Crne ruke", koja je potpuno nezavisna od serije "Crni Gruja". Kakvi su utisci?

- Pre jedno sedam godina, "kačili" smo se na tog "Crnog Gruju", ali to se kasnije razvilo u nešto potpuno drugo. Mnogo smo se zabavljali na snimanju i postoji izreka - smejanje na snimanju, plakanje u montaži. Na svu sreću, ta izreka ovoga puta nije uspela, ovo je izuzetak od tog pravila, smejemo se i radujemo i u montaži. Dobro ide, brzo radimo, sve je dobro osmišljeno još na nivou scenarija, pa onda na snimanju, tako da u montaži nema previše posla.

* Da li ste srećni što je Srđan Ćešić pisac, on je vrlo avangardan, neobičan, piše malo "iščašeno", autor je kultnog TV formata "Nikad izvini". Nekako i on dođe kao neki raritet.

- Sve je ideja Sergeja Trifunovića. On je "uhvatio" Ćešića kao duhovitog čoveka. Onda su zvali mog oca, sada pokojnog, koji je pomagao oko dramaturgije, pa su zvali mene, i onda se to tako širilo, širilo... Uživanje je bilo raditi sa Ćešićem, jer je on stvarno duhovit, ali nije iz posla, s te strane nije bilo uživanje. Sada imamo milione scena koje treba negde da iskoristimo zato što su divno napisane, samo im fali još kontekst.

* Zašto ste za seriju izabrali baš taj istorijski konteks, vladavinu Aleksandra Obrenovića?

- Naša istorija je zanimljiva i prepuna kao oko, tako da smo mogli da izaberemo bilo koji period. Meni je najvažnije da smo se u tom periodu već oslobodili turskog uticaja i turskih kostima, turske scenografije i ušli u neku savremeniju, koju lakše i jeftinije možemo da napravimo. S druge strane, taj period je baš nekako turbulentan, a i počeo je da postoji i parlamentarizam, i ima mnogo paralela sa sadašnjim vremenom. Ja se inače trudim da kada radim, priča koju pričam ima nekoliko nivoa, da bude zabavnije i nekome ko kuva ručak i malo gleducka, ali i onome ko sedne i lepo odgleda priču. Ta veza sa savremenim dobom nas je u stvari najviše privukla.

* Tu je i Pera Todorović, začetnik "žute štampe" sa svojim "Malim novinama", igra ga Aleksandar Dimitrijević - to je nekako direktna paralela sa današnjim vremenom. Kako je taj lik razrađen, kako je izgledala "žuta štampa" u samom začetku u Srbiji?

- Njega samo uvodimo u ove prve tri epizode, ali imaće značajniju ulogu u nastavku. On je dugo opstao kao novinar i urednik, i te njegove "Male novine" bile su "žuta štampa" pre nego što je ona izmišljena u Engleskoj. I on je pisao i radio za onog ko ga više plati, to je u stvari suština. To mu dođe isto kao i danas, samo što danas nisu u pitanju samo pare, nego svašta, ali je to - to.

* Radite punom parom, seriju "U zagrljaju Crne ruke", film "Leto kada sam naučila da letim", "Munje opet". Dvadeset godina je prošlo od kultnog filma "Munje". Generacija "X" porasla, postali su ljudi, dobili decu, generaciju "Z", šta će "X" moći da nauči svoju decu "Z", šta će im reći?

- E, za to ćete ipak da sačekate film, ne bih da otkrivam unapred. Baš taj jaz uzmeđu generacija koji je ogroman, veći čak nego onaj između nas i naših roditelja, to je i tema filma kako da se taj jaz prevaziđe, jer su potpuno drugačiji životni postulati, i sve je različito. Za moju generaciju cilj nije bio toliko važan, već put do cilja, a ova generacija nema nikakvog obzira prema tom putu, nego su samo usmereni da što pre, brže i jednostavnije dođu do cilja. A cilj su uglavnom pare i položaj. E, pa, videćemo da li će ovi iz prvih "Munja" uspeti da uspostave korelaciju sa ovima iz drugih "Munja".

* Koliko vam je bliska ta nova generacija, koliko ih dobro poznajete?

- Sada sam radio film "Leto kada sam naučila da letim", sa devojčicom koja ima 12 godina, i družio se sa njom i njenom generacijom. Kada budemo radili probna snimanja za uloge za film "Munje opet", pričaću sa njima, sedećemo u kafiću, možda ćemo i da idemo u bioskop, skupljaću sve te utiske.

* Dokle se stiglo sa filmom "Leto kada sam naučila da letim"?

- On je sada pred završnom fazom. Svi efekti animacije i postprodukcioni su gotovi, sva muzika Vasila Hadžimanova je iskomponovana.

* Kako pronalazite mir u sebi, i privatno i kao stvaralac?

- Radim ono što je do mene i koliko mogu da uradim, i to je savet svim ljudima. Tešim se time što činim sve što je do mene da malo usporim propadanje koje se dešava i što se prirode tiče, vode, zemlje, vazduha, ali i što se tiče morala, duha ljudi. Jedini put koji vidim je onaj koji je Haksli opisao, a to je da svi nađemo neko parče zemlje na kome ima potok, da sagradimo malu hidrocentralu da nam daje malo struje, da gajimo povrće, da to povrće i neke domaće životinje menjamo za so, ulje, i da tako živimo. Da svako napravi jednu malu zajednicu.

ŽELIM DA ODEM NA SKIJANjE U RUSKU VOJNU BAZU

* KAKO provodite slobodno vreme?

Kada imam pravo, pravo slobodno vreme, onda se spremam za skijanje. Što bi rekao onaj jedan Rom - živim za "fajt", e ja ne živim za "fajt", ja živim za skijanje. To mi je možda greška što nisam uradio, mislim da bih mogao da budem dobar instruktor skijanja. Imam fizičke pripreme u avgustu, i čekam. Ove godine sam bio na Popovoj šapki i Kopaoniku. Želja mi je da odem u Rusiju u vojnu bazu, gde je skijanje dozvoljeno samo u julu i avgustu, jer je ostalih meseci neviđeno hladno. Tamo dobiješ i nekoliko naoružanih vojnika koji te prate jer je blizu Čečenija, da slučajno ne skreneš sa staze (smeh).

NEKADA SU SE SNIMALE SERIJE, SADA SAPUNICE

* KAKO gledate na sadašnju hiperprodukciju serijskog programa?

- Nekada su se snimale dramske serije, a ovo su sada sapunice, ogromna je razlika. Svaka ta nekadašnja dramska serija je za 16 kopalja bolja od većine današnjih serija. Ne kažem svih. Ovo što se snima sada su šarene slike, parafraziraću jednog reditelja, koje služe da popune vreme između dva bloka reklama. Te serije se snimaju da ti u kući nije tišina dok kuvaš ručak, peglaš veš. Zato je to toliko razvučeno i dosadno. I tu nema neke velike drame. A naš posao služi, još od starih Grka, da bi bilo drame i da bi se desilo neko pročišćenje ili katarza, ili da se smeješ ili da plačeš, ili oboje, i time se očistiš i nekako si spremniji za sledeći dan. E, ove serije ne služe tome, već da popune vreme.