POZORIŠNA KRITIKA: I drugačije će ubrzo postati isto

Ničeg realnog, ozbiljnog, utemeljenog nema ni u drugarstvu Igora (Uroš Jakovljević), Miloša (Dejan Dedić) i Dušana (Ivan Mihailović), kao i u "muvanju" bezimenih devojaka, u večitom otporu njihovim ambicijama da ih smotaju, čak ni u tajni rođenja kćeri (koja će biti ista kao majka), u večitoj izmaglici hemije i buci muzike u partijanju, koja je samo eho njihovih ličnih haosa... Istinito se pomalja iz ove nerealnosti. "Evrimen" Staše Bajac, svaki od trojice na sceni, jeste onaj koji nas voli, i koga volimo - sin, brat, partner, prijatelj... Šta to beše ljubav?

Da nije tužno, bilo bi smešno, pa se, polako, ta tuga i prikrade u trajanju predstave. Jarki, moćni, mladi muški primerci se urušavaju pred našim očima, spopleteni baš onim za čime jure - stvarnim stanjem u koje njihov život zapada, iznenađeni što nema ničega za šta bi mogli da se pridrže, u sunovratu. Ovo rezanje naživo Staša Bajec vodi lagano, bez napora, tako da se i samim likovima čini da se odlično zabavljaju. Bolno površan (sve dok se smrt ne uvali u parti), tačan je, majstorski napisan i izvrsno odigran "dans makabr", u belom. Trojica uspešnih, poželjnih momaka, Viskontijevi aristokratski junaci na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme, u sopstvenom promašenom životu, nesvesni praznine, ispunjene efemernostima...

Ivan Vuković, reditelj, pustio je tri izvrsna tumača beketovskog očekivanja da se život konačno dogodi, da se koprcaju u pokazivanju moći, a jasne nemoći, sve uz smeh, i buku, i bes, da bi praznina besmisla bila veća. Njegova režija je dala prostora i vremena akterima da se razmahnu, i oni su to odlično iskoristili.

I sam gledalac izlazi iz sale napola tužan, sa osmehom na licu. Toliko života, energije, napora, uloženih da se praznini nazru obale! Da li smo zaista dotle dogurali?!

Dobar kraj sezone u Ateljeu 212, vrlo poučna i uspešna predstava, u žanru moraliteta.