ANDRIĆEVI JUNACI KAO TAOCI POREKLA: "Beogradski kontrapunkt" u znaku obeležavanja 60 godina od dodele Nobelove nagrade srpskom piscu

Manifestaciju, koju Zavod za proučavanje kulturnog razvitka (po drugi put u onlajn formatu) realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, otvorila je potpredsednica Vlade i ministarka kulture Maja Gojković, naglasivši da ova međunarodna konferencija neguje otvoreni dijalog i razmenu mišljenja između istaknutih umetnika i intelektualaca, na najrazličitije teme.

Gojkovićeva je podsetila da je Andrić bio savršeni tumač istorijskih okolnosti, ali i dnevnopolitičke realnosti, da se snažno zalagao na pravo na slobodu svih naroda, pa i naroda ovog podneblja.

- Njegova maestralnost u iznijansiranom slikanju života malog, običnog čoveka u teškim vremenima zapravo je umeće pronicanja u najdublje tajne ljudske duše - ocenila je ministarka, ukazavši da se godišnje u svetu objavi oko 60 novih izdanja, što govori o tome koliko je Andrićeva književnost vanvremenska.

Učesnici su se osvrnuli na činjenicu da je Andrić u govoru povodom dodele Nobelove nagrade, izrazio nadu da će to priznanje pomoći međunarodnom promovisanju naše književnosti.

Pisac Miro Vuksanović, akademik i predsednik UO Andrićeve zadužbine, rekao je da "Andrić pre Drugog svetskog rata nije prihvatio da bude zastupljen u antologiji hrvatske proze, kao i da je zbirku pripovedaka koja je objavljena u Zagrebu, u kojoj su kroatizovani njegovi izrazi, sa velikom ljutnjom i besom poništio i bio spreman na sudove i rasprave. On se, dakle, opredelio da piše na srpskom jeziku, da pripada jugoslovenskoj kulturi".

- Andrić je bio neka vrsta antropološkog pesimiste, bio je skloniji ideji da se stvari neće bitno promeniti nabolje, ne da će postajati gore, nego da će uvek i u svim vremenima u različitim oblicima postojati iste sile pod kojima mi i danas živimo i pod kojima su ljudi oduvek živeli - naveo je Zoran Milutinović, profesor južnoslovenskih književnosti na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

Profesor Darko Tanasković, specijalni gost konferencije, istakao je da "ni partikularna ideologija, ni opšta totalna ideologija spasiteljskog i sveobjašnjavajućeg tipa, Andriću nikada nije bila cilj već politika kao rad za opšte dobro među narodima i među državama".

- Andrić je pokazao da su ljudi sa ovih prostora u nimalo jednostavnoj poziciji, odnosno da su već u startu bačeni u turbulentni prostor gde se ukrštaju kulture, religije, politički interesi. Ono što na početku predstavlja blagu opasnost, da se možda u ovakvom jednom primarnom čitanju njegovih dela koje je počelo nakon primanja Nobelove nagrade, može govoriti o petrifikaciji, okamenjivanju tih imagoloških obrazaca - primetila je Elizabeta Šeleva, poznata književnica iz Severne Makedonije.

- U svojim, žanrovski raznovrsno obeleženim i istorijski orijentisanim književnim delima, kao i lucidnošću obeleženom esejističkom opusu, Andrić je svedočio o tome da je čovek (pogotovo onaj, koji dolazi sa ovih istorijski višestruko traumatizovanih prostora) svojevrsni talac u tamnici, ili makar "pritvoru" istorije. U svom antropološki ključnom polazištu, već obeležen stigmom svog porekla, Andrićev čovek je u situaciji da se čitavog svog života u manjoj ili većoj meri, mora nositi sa "prokletstvom porekla" i, često, spolja nametnutom teskobom, koja generiše anksioznost, samoupitnost, mučna preispitivanja, do kraja njegovog života - rekla je, za "Novosti", ova profesorka skopskog Filološkog fakulteta.

Andrićeva velika zasluga je, po njenim rečima, u tome da je u svojim knjigama dao "glas" i time doprineo vidljivosti čitavog (južnoslovenskog) Balkana - a time i ljudima, koji su vekovima bili "pogaženi ili prećutani" - mada su se nalazili i živeli u geografskom srcu i kulturnom preseku Evrope. Dosegnuo je, dodala je Šeleva, do svojevrsne filozofije (ili, metafizike) Balkana oličene u geopoetičkim metaforama "kasabe" (palanke), "mosta", "avlije" - koje je uspeo pretvoriti u transistorijske, ali i transideološke nazive "balkanizma", tako da one danas i svuda (a ne samo kod nas) i dalje upečatljivo funkcionišu kao organski žive parabole čovekovog tamničenja u lavirintu sveta.

- I sam Andrić je, svojim ličnim primerom, posvedočio tu nepisanu, a pomalo već i poslovičnu istinu, da je za intelektualce, pisce, umetnike, koji dolaze iz osporavanih (ili, tzv. malih) kultura postalo takoreći nemoguće da predstavljaju "jedino" sami sebe, zato što se od njih očekuje uloga narodnog tribuna ili kolektivnog zastupnika - istakla je Šeleva. - Čini nam se da bi se ovo nepisano pravilo danas moglo preokrenuti u Andrićevu korist, tako što bi se naš fokus preorijentisao na njegovu (i te kako savremenu) filozofsku zapitanost oko fatalnog preplitanja kontingentnosti i determinizma porekla, egzistencijalne osame, mučnine sopstvenog jastva, surovog "megdana" sa uzaludnošću životnih poduhvata, trajnog (a stvaralački produktivnog) osećanja sopstvene izmeštenosti i upitne pripadnosti.

Svi učesnici konferencije su se složili da je Andrićeva transideološka pozicija svojevrstan znak pored puta i potencijalni odgovor na pitanje: kuda dalje.

MATIĆ: OČEKIVANjA OD RUBNIH KULTURA

- KOLONIJALNI pogled očekuje od umetničkih dela iz rubnih kultura, iako se ja sa tim ne bih složio, dve stvari: egzotizaciju i autoegzotizaciju, ali i jednostavan stil, jednostavan način prezentacije poetike - rekao je Đorđe Matić, pesnik i esejista iz Hrvatske.