INTERVJU Nikita Milivojević: Među nama ima još ljudovanja

Po rečima dramaturga Stevana Koprivice, ovaj roman je i posveta drugovanju pisca, karikaturiste i boema Zuka Džumhura i Mome Kapora, čija je "glavna tema istorijska, pomalo bizarna storija o prijateljstvu ratnih neprijatelja, a pozorišno viđenje pripada istorijskoj melodrami, u kojoj je ono što se moglo dogoditi važnije od onoga što se zaista dogodilo, u kojoj su emocije važnije od faktografije, čovek od politike i rata". Kapor je roman objavio 1992, tri godine posle smrti prijatelja, jednog od naših najvećih crtača, karikaturista, putopisaca i pripovedača. Na koricama knjige našlo se i Džumhurovo ime, ali je ovo delo postalo i predmet jednog mučnog sudskog spora... Ipak, vreme je sačuvalo popularnost naslova i lepo sećanje na višegodišnje drugovanje dva velika umetnika, na koje je, neočekivano i za kratko, pala senka.

* "Zelena čoja Montenegra" je višestruka priča o prijateljstvu: knjaza i paše, Mome i Zuka, a na kraju i tri teatra?

- Ono što je u romanu posebno zanimljivo i zbog čega je, između ostalog, i meni bio inspirativan za predstavu, jeste upravo ta dvostruka priča o prijateljstvu, knjaza Nikole i Osman-paše s jedne strane, odnosno Zuke Džumhura i Mome Kapora sa druge. U tome postoji onaj specifično "dramski" momenat. S obzirom na tu činjenicu, kao i na istorijsku pozadinu priče, čini mi se nekako prirodno da pozorišta iz Beograda, Podgorice i festival u Budvi, budu partneri u predstavi. To mi, pre svega, deluje kao dobra kombinacija a može, naravno, da se nađe i neka simbolika u tome.

* Dramski pisac Stevan Koprivica uradio je dramatizaciju. Kako se uklopio (stilski, poetski, emotivno) u prethodni dvojac?

- Mislim da je Stevo napravio vrlo dobru dramatizaciju. U njoj se sigurno može uočiti nešto od njegovog prepoznatljivog stila, recimo odličnih, duhovitih dijaloga. Ali, kao i uvek, predstava nikada nije samo prenošenje teksta na scenu. Mi sada tražimo scenski jezik predstave, kako sve to da oživimo. Rekao bih da smo u ovom trenutku prilično zadovoljni onim što smo uradili.

* Roman je nastao u mešavini fikcije i istorijskih činjenica, kao divna priča o bliskosti "prirodnih" neprijatelja. Danas bi rekli - srodnosti u različitosti...

- Ja sam oduvek posebno voleo priče u kojima postoji određeno mešanje vremena, prostora, stvarnog i nestvarnog. Gde je sve na nekakvoj nejasnoj granici kada prestaje stvarnost, a počinje fikcija. Jer, toliko se prožimaju da ih je ponekad nemoguće razlikovati. U pozorištu je to vrlo inspirativno za mene. "Zelena čoja Montenegra" je upravo jedna od takvih priča. Cetinje, gde se odigrava radnja romana, izgleda mi pomalo kao nekakva Kazablanka iz čuvenog filma. Puno je nekih zanimljivih likova, neverovatnih događaja, ljubavi, intrige, politike, strasti. Posmatrano iz vizure našega vremena, tačnije onoga što smo mi uspostavili kao odnos prema neprijatelju, neistomišljeniku, odnos knjaza Nikole i Osman- paše deluje gotovo nestvarno. Na neki način, to je danas nezamislivo. Zbog toga je ovo i fantastična priča i razlog više da se radi predstava.

* U liku jednog od junaka (Mehmed-paše) je"tajna autobiografija" Zuke Džumhura. Na koji način je on prisutan u vašoj predstavi?

- Ima posebno zanimljiv momenat u romanu kada Momo Kapor govori kako su pišući scenario njih dvojica pomalo navijali svako za "svoju" stranu: Zuko za islamsku, Momo za hrišćansku. I da su bili spremni da jedan drugom čine određene ustupke. Kapor duhovito opisuje kako je (što su više pili) on nastojao da u likovima Turaka otkrije više istančanosti i dostojanstva, a Zuko je zauzvrat hrišćanima "poklanjao" ponašanje urođenih džentlmena. U tom smislu su na neki način prisutni u predstavi, ne kao likovi, već kroz naraciju.

* Ima li u ovim teškim vremenima, što bi Zuko rekao, još "ljudovanja"?

- Sigurno ima. Uvek će ga biti jer je život takav, neverovatan i misteriozan. U njemu su istorija, fikcija i realni događaji neraskidivo isprepleteni, podržavajući jedno drugo. Stvari su često povezane na čudan, neobjašnjiv, sumanut način. Kao u romanu, tako se i u našoj predstavi putuje kroz vreme. Meni to pomalo liči na ono Markesovo putovanje kroz sto godina samoće, gde se razne generacije, dedovi, unuci, praunuci - prepliću i ponovo susreću u nekom drugom vremenu.

* Zuku i Momu spajao je i crtački dar. Da li je razlog što radite scenografiju namera da nešto od ličnog doživljaja prenesete

na scenu?

- Razmišljajući o predstavi i pripremajući se, ponekad mi se dešava da odmah imam nekakvo vizuelno rešenje koje mi onda pomaže da brže nađem svoj ključ za predstavu. I upravo se to desilo sada. Inače, veliki sam ljubitelj i Zukinih i Mominih crteža. Njihovi radovi su maštoviti, imaju nešto poetsko. Obojica imaju i divan smisao za humor. Voleo bih da nešto od tog osećanja bude i u predstavi.

GLUMAČKA EKIPA

U PODELI su se našli glumci iz različitih pozorišnih ansambala: Miloš Pejović, Dejan Đonović, Emir Ćatović, Simo Trebješanin, Jelena Simić, Maja Stojanović, Andrija Kuzmanović, Slobodan Boda Ninković, Marko Živić, Milorad Damjanović, Ivan Zablaćanski i Stefan Radonjić.

Kostimograf je Jelena Stokuća, kompozitor Aleksandar Srebrić, a za scenski pokret zadužena je Amalija Benet.

SUDSKI SPOR

SLUČAJ je hteo da nekada zajednički scenario (Mome i Zuke) posthumno, postane predmet i spora oko autorstva.

- To je nešto čime se ne bavimo u predstavi. Priča romana je toliko zanimljiva i originalna, da joj nije potrebna ta vrsta "atrakcije". Moglo bi se, naravno, na tu temu ponešto reći kao našem "usudu" i slično. Sigurno ima dosta razloga i primera za to, ali istina je istovremeno da takvih slučajeva uvek je bilo i biće. Ne samo kod nas.