KOLIKO SMO SPREMNI DA PLATIMO ZA ŽELJENU SLOBODU: Milivoje Mišo Obradović o liku Nikole Tesle u "Beležnici...", serijama "Bunar"...

Poslednjih godina gledali smo ga u serijama "Budva na pjenu od mora", "Božićni ustanak", "Dojč kafe", "Senke nad Balkanom", "Dug moru", "Kalup", "Klan", "Branilac", "Bunar", "Složna braća - The Next Đeneration", a u nastavku mističnog trilera "Beležnica profesora Miškovića" (radnim danima, u 21.00, na Superstar TV) oživeće poznatog naučnika Nikolu Teslu bez koga bi savremeni svet sigurno drugačije izgledao. Obradović se okušao kao scenarista i reditelj, a trenutno priprema prvi dugometražni film "15 i po". Sa koleginicom i suprugom Kristinom, kako kaže, obnavlja "unutrašnje pejzaže" iz kojih "vadi" ono što je potrebno stvaralaštvu, i odgaja sina Lava i kćerku Luču, koje zajedno "uče da jednog dana polete iz gnezda".

- Stvaralaštvo je moj pancir od bljutave i izglobljene stvarnosti. I ta potreba se skoro pa graniči sa potrebom za hranom i vodom. Ne prestajem da sanjam, tragam za poezijom i radim vrlo lične, autorske forme. Taj mali, ručni rad me čini živim. On je protivotrov svakom bolu. Ne moram svoje ideje realizovati uz milionski budžet, skupom filmskom kamerom i tri kamiona rasvete. Ako dođem u tu situaciju - zašto da ne, ali neću je bezglavo juriti i trošiti snagu, jer sve to mogu i na drugačiji, dostupniji, pa čak i autentičniji način. Važnije mi je stvaralaštvo od preduzetništva, a bojim se da je sve više preduzetnika među umetnicima - kaže na početku razgovora za "TV novosti" Mišo Obradović.

U drugoj sezoni "Beležnice" tumačite lik Nikole Tesle kog su već igrala poznata imena, od Itana Hoka i Dejvida Bouvija do Petra Božovića i Radeta Šerbedžije. Šta vam je veći izazov - odgovoriti prethodnicima ili "ući u Tesline cipele"?

- Bio sam mnogo srećan kad sam dobio tu ulogu, ali kroz glavu mi je prolazila misao o tome ko je sve igrao Teslu i na koji način. U našoj seriji Tesla je značajna, velika epizoda, ali akcenat nije na njegovoj biografiji ili karakteru, kao što je u ostvarenjima u kojima su igrali pomenuti glumci. Ali, kao što svaki glumac ima "svog" Hamleta, tako sam i ja napravio "svog" Teslu. Autori su osmislili i zadali Teslin "put" kroz seriju i trudio sam se da ga iscrtam. Reditelj Miroslav Lekić mi je dao apsolutnu slobodu u interpretaciji, što mi je bilo vrlo uzbudljivo. Mogućnost da se u vremenu velikih svetskih kriza bavim takvom, plemenitom ličnošću, bila je spasonosna, lekovita, prosvetljujuća. I u tome je lepota ovog poziva.

Gledali smo vas nedavno u drami "Bunar", koju je pisao i režirao vaš kolega Igor Đorđević. Kako je vama, kao posvećenom čitaocu i ljubitelju poezije, "legao" lik Malbaše?

- Sa Igorom se poznajem dvadeset godina i u mojim prvim glumačkim godinama bio je moj uzor. On je beskrajno talentovan i stvarajući likove utkao im je i jasno vidljiv obris za moguće interpretacije. Imam utisak da je sve te likove prvo odigrao savršeno u svojoj glavi, a onda ih preneo na papir. Nemerljiv je njegov glumački talenat, a siguran sam da ne grešim kad kažem i scenaristički. Malbaša je bio i njegov "favorit" među likovima koje je napisao i za mene je to predstavljalo veliki izazov, ali i teret. Sa dve vrhunske suprotnosti, Malbaša je poslastica za svakog glumca. Sa jedne strane, zadojen poezijom i fasciniran plemenitim idejama koje poezija nosi, a sa druge strane, krvolok. Žovijalan i surov. Duhovit i beskrupulozan. Klovn i ubica.

Vaš lik Vesko u komediji "Složna braća - The Next Đeneration" nije samo stereotipni Crnogorac, nesvršeni student prava, već se interesuje za režiju, baš kao i vi.

- Vele, kako mu tepamo, razbarušena je glava. Juče je bilo pravo, danas je režija, sutra će biti nešto treće... On je sanjar sa pumpe na plus 40 stepeni. Ili bolje reći, fatamorganičar. Veliki je prostor za igru sa tim likom da svi zajedno u ekipi serije "Složna braća" uživamo u smišljanju raznoraznih Velevih dogodovština, opsesija, snova...

U seriji "Branilac", koja je rađena po istinitim događajima, bili ste oficir Milovan Vujisić, a drugi put Andro Ivković. Kako ste doživeli ove likove i njihove slučajeve?

- To su vrlo zahtevne uloge. Kada su priče istinite, odgovornost je uvek mnogo veća, makar ja tako osećam. Lik iz prve sezone, Milovan Vujisić, mediteranski je zvijuk, koji ne razmišlja mnogo o posledicama. Vrele krvi koja može da se ohladi u sekundi ako mu tako dune. Zavodljiv, ali i surov. Andro Ivković je verovatno moja najzahtevnija uloga na televiziji. On je jedna prekinuta mladost, traumatizovana do pucanja zbog tragedije koja mu se dogodila. Isto tako je i žrtva rigidnog patrijarhalnog vaspitanja, koje mu nije pomoglo u životu. Naprotiv, ubilo ga je.

Rekli ste da je serija "Kalup" i uloga detektiva Ljubomira Simića ostavila najjači utisak na vas. Šta vas je toliko dotaklo u priči o nestalim bebama, ako je uopšte moguće rečima iskazati?

- Uh... Godinu dana pre početka snimanja serije postao sam otac. I to je potpuno promenilo moje poimanje života i sveta. I baš u toj seriji imao sam priliku da, prvi put od kada se bavim ovim poslom, igram lik oca. Još dok sam spremao ulogu bilo mi je teško. Tema je jako bolna samo dok čitate o njoj, a onda sam upoznao i roditelje koji su ostali bez svojih beba na potpuno neshvatljive načine. To je bilo... Ne znam kako da opišem. Vrlo bolno.

Postoji scena u kojoj moj junak odlazi u bolnicu da poseti ćerku koju je udario automobil.

Predložio sam reditelju da joj se potpišem na gipsu i dok sam pisao "voli te tata" nisam mogao da prestanem da plačem jer je baš tih dana moja tada jednogodišnja ćerka bila u bolnici u Podgorici. Srećom, sve se dobro završilo.

Oprobali ste se kao pisac i reditelj kratkog filma "Tok" i TV serijala "Kroz Podgoricu", a napisali ste i scenario za film "15 i po", koji ćete i režirati. Šta vas podstiče na ovakve kreativne izraze koji nisu glumački?

- Još kao student sam pročitao u intervjuu Steva Žigona njegov odgovor na pitanje zašto je počeo da režira, kad je već toliko priznat kao glumac, a on je rekao da ga više nije zanimao tuđi pogled na svet, već njegov - lični. Preko te jednostavne i jasne izjave uspeo sam da osvestim i formulišem svoje unutrašnje potrebe za autorstvom.

Koja je tema filma "15 i po" i čime ste bili nadahnuti?

- Film "15 i po" će biti o potrazi pojednica za slobodom, ali i o tome koliko je taj isti pojedinac spreman da "plati" tu toliko željenu slobodu o kojoj svi pričamo. Jer svi na neki način želimo "da živimo po svojoj volji i da krenemo za novom nadom, za mirisom poljskog cveća, za nekim idiličnim životom na obali mora među jednostavne ljude...", da citiram Điđu Karanovića, odnosno njegovog glavnog junaka iz filma "Miris poljskog cveća". Ali to nije jednostavno...

Šta je presudilio da iz rodne Podgorice "otplovite" do Novog Sada na studije glume, a onda se i vratite nazad?

- Upravo umetnost. Potreba za novim horizontima, kulturama, ljudima... Na akademiji na Cetinju, te 2001. godine, nije bilo prijemnog, pa sam se zaputio u Beograd, ali pošto je u Novom Sadu prijemni bio mesec dana ranije, otišao sam tamo sa idejom da ću pasti i da će mi to iskustvo značiti za Beograd. Ipak, prošao sam i ostao da studiram u klasi profesora Vide Ognjenović i Ljuboslava Majere. To je bila presudna promena u mom životu. Nikad neću zaboraviti prvi odlazak u Srpsko narodno pozorište gde sam gledao "Violinistu na krovu" sa Zafirom Hadžimanovim u glavnoj ulozi. Više od sto učesnika na sceni, ogroman orkestar u rupi, konji na sceni... To je za mene bio kulturni šok! I mnogo toga, ne samo u Novom Sadu, nego po celoj Vojvodini, koja mi je i danas u srcu. Ali i tamo se posle određenog vremena stvorila komfor zona koju je trebalo malo razdrmati. Baš u pravom trenutku posao me je odveo u Beograd, gde sam potom živeo nekoliko godina. To je bila sledeća velika životna prekretnica. Upravo u Beogradu, u proleće 2007, sreo sam svoju saputnicu u stvarima životnim i pjevnim... I do danas sa Beogradom imam jake veze. U tom gradu snimam ali, što je još važnije, imam i dosta prijatelja.

Često naglašavate da je zadatak umetnosti da širi plemenite ideje dobrog, lepog, pravednog, uzvišenog... Ima li ko da ih čuje i upije u savremenom dobu?

- To je jedan od zadataka koji, po mom mišljenju, ima najviše smisla. Ne volim što se u sveopštem metežu i rasulu naše civilizacije umetnost sve više svodi na komentarisanje dnevne politike. Kad je svedemo na to, onda je pojeftinjujemo. Ljudi koji se bave umetnošću danas sve manje imaju veze sa poetskim, pesničkim, apolonskim, a sve više sa civilnim i dnevno-političkim. Današnji umetnici opsednuti su pojmovima kao što su angažovanost, provokacija i slično, čak mnogi smatraju da je to jedini ispravni put kojim umetnost treba da ide. Provokaciju može da vam uputi svaka baraba sa ulice, ali da oslika svod Sikstinske kapele... teško. I nije pitanje da li ima ko da čuje plemenite ideje, već zašto ih tako malo "osvetljavamo".