BIRALA SAM JOJ HALJINU I SLIKU ZA SPOMENIK: Svedočenje roditelja ubijene Mare Anđelković u Ribnikaru tera suze na oči

S. J. M. 22. 02. 2024. u 20:55

PRELAMAJU nam se tuga, nesreća, neverica, bol. Teško podnosimo. Da nije mojih sestara i Brankove, koja je živela sa nama dva i po meseca posle tog zločina, ne znam kako bih funkcionisala. Mislim da se nikada neću sastaviti i biti što sam bila.

Foto: I. Marinković

Ovo je na današnjoj parničnoj raspravi po tužbi protiv Kecmanovića, zbog ubistva dece u "Ribnikaru" u Višem sudu u Beogradu rekla Dragana Anđelković, čiju je ćerku Maru ubio Kosta.

- Mara je rođena sa 5,1 kilogram. Bila je buckasta beba sa dugačkim prstima. Školske obaveze je sve sama završavala. Bila je neko ko je mogao da organizuje sebe i upravlja situacijom. Išli smo u Austriju na koncert 22. aprila i ona je bila presrećna. Nisam mogla ni da pomislim da će joj to biti poslednji - priča Dragana. - Hteli smo da produžimo boravak, ali je ona insistirala da se vratimo, da bi bila na slikanju u školi 3. maja. Vratili smo se 1. maja. Sledeće veče do kasno smo ostale budne, jer se ona presvlačila birajući šta će da obuče, da najbolje izgleda na slikanju.

Majka kaže da se Mara družila sa decom iz škole, ali da nije bila baš srećna kada je formirano novo odeljenje u sedmom razredu, jer se mnogo drugara promenilo.

- Imala je klempave uši i pošto smo znali da može da bude neprijatnosti od druge dece, dve godine ranije smo joj rekli da to može da se reši. Njen odgovor je bio "ma svašta, meni su moje uši super, na njima se super vide minđuše". Bila je svoja, nije dozvoljvala da je pogađaju stvari, koje bi možda drugu decu pogodile. Znala je da brine o sebi i drugima - kaže Dragana.

Ona navodi da ćerka Kostu nikada pomenula nije i da nisu znali da on uopšte postoji.

- To jutro je nameštala kosu, a ja sam htela da joj pomognem, pa se naljutila malo da sam joj pokvarila. Čekala je drugaricu i otišla u školu. Ispratila sam je, a nisam je ni poljubila. Javila se da je stigla, a u 8.40 zvao je sin, plakao je i bio uznemiren i rekao da se puca u školi. Pomislila sam šta priča, u školi ne može da se puca. U pozadini čujem decu uznemirenu i razrednu koja ih smiruje. Sinu govorim da se smiri da će doći policija, da sluša razrednu. Rekao je da misli da Kosta puca, jer je brat njegove najbolje drugarice, prvi iskočio kroz prozor i zvao sestru i to rekao.  Onda su čuli kucanje na vrata i svi su počeli da vrište, ali je to već bila policija, koja je obilazila učionice.

Dragana priča da su je tada svi zvali na telefon, a ona je bila na drugoj vezi sa sinom.

- Suprug Branko se spremio da ide u školu i javio mi se kada je bio ispred i kazao da misli da je Dragan nastradao, na šta sam ja bila očajna. On je čovek svu decu pamtio, sve znao ko je ko, ko je kome brat i sestra. Nisam mogla da dođem sebi od zaprepašćenja. Onda je stigla vest da su neka deca povređena i rekla sam Branku da sačeka da ja dođem i da onda ide do bolnica, jer je sina sačekao kada je izašao, a Maru neće imati ko. Došla sam do škole, sve vreme se tresla i telefonom tražila informacije. Pitaju me da li je Mara izašla, kažem nije. Hiljadu puta sam okrenula njen broj na koji se niko nije javljao. Skupili su se i prijatelji i satima smo tako čekali. Branko se javio i rekao da nije u Tiršovoj. Mislila sam da Mara daje iskaz u školi, jer su nam rekli da su neka deca zadržana i da će izaći svakog trenutka.

Dragana Anđelković kaže da je sina odvela Brankova sestra i onda je stigla vest da svako čije dete nije izašlo dođe u policiju:

- Branko je otišao sa strijom ćerkom, a ja sam ostala da čekam. Svi su našli decu i otišli kućama, a ja sam ostala sama. Vratili su se sestra i moj sin i bilo mi čudno, što su došli. Vidim zet priča sa nekim inspektorom i plače. Pitam ga šta je bilo, on kaže ništa. Onda je sin zvao Branka i on mu rekao daj mi mamu. Rekao mi je vesti su katastrofalne. Odgovorila sam mu da ne mogu da budu. Onda sam pala na pod i molila ga da kaže da nisu. Pošto to nije govorio, bacila sam telefon. Došli su ljudi iz Hitne pomoći i dali mi nešto za smirenje. Onda sam ustala i htela da uđem u školu da izvedem Maru, ali su mi rekli da unutra više nema nikoga.

Dragana priča da su je nekako ubacili u auto i odvezli kući i da je tamo legla u Marinu sobu.

- Svi smo bili očajni, ljudi su dolazili, a ja sam šetala od kuhinje do sobe i čekala da Mara dođe. Oko ponoći sam se već zabrinula što je nema i da će joj biti hladno - priča Dragana. - Sutradan smo išli na sudsku medicinu da je identifikujemo. Govorili su mi da ne idem, ali ja nisam htela da ostanem kod kuće, jer bih i dan danas mislila da to nije ona. Pokazali su mi sliku i ja sam rekla to nije Mara, nema naočare. A Branko je potvrdio. Pomislila sam šta to priča. Onda su nam dali koverat i unutra su bile naočare. Tada sam shvatila da je to ona. Onda smo birala u šta ćemo da je obučemo. Mesec dana ranije smo joj kupili dve haljine, koje su joj se svidele. Jednu je nosila u Austriji, a drugu nije stigla da obuče.

Majka kaže da su u mrtvačnici mogli da se pozdrave sa njom i da je to najgore što je u životu doživela:

- Kao da spava. Bila je tako hladna. Htela sam da ostanem, ali mi nisu dali. Ispovraćala sam se od muke, a nisam imala šta, jer ništa nisam ni jela. Sahrane se slabo sećam, bilo je mnogo ljudi. Posle, čini mi se da se unutra u meni sve raspalo. Prvih dana sin je bio kod druga, a kada se vratio išao je zamnom i nameštao mi usta kao da se smejem. Naši dani su takvi da ja nemam ni snage, ni volje da se bavim bilo čime. Loše spavam. Razbilo me je to kada sam birala njenu sliku za spomenik. Svaki dan umrem, pa se vratim.

Dragana kaže da je nekada jako ljuta, uglavnom što svi "peru ruke".

- Roditelji ubice kažu da nisu odgovorni. Psiholog i pedagog još rade u školi, a našu decu nisu sačuvali. Savet roditelja kaže to je i dalje škola, a ne mesto zločina. Odlučili smo da sin ostane u toj školi, zbog drugara i jer bi u drugoj bilo mnogo pitanja. On se svaki dan javlja iz škole kada dođe, ali ja ne osećam više da je to mesto sigurno, samo da tamo mora da provede neko vreme. Išla sam na grupne terapije i nisu mi prijale, taj psihijatar nije mogao da razume kroz šta prolazimo. Ne pijem lekove, jer sam izgubila dete i to treba da boli. To ne može da prođe sa lekovima, ostaće do kraja života - kaže Dragana Anđelković.

Njen suprug Branko rekao je da zločin nije počinio "poludeli klinac, već dresirani vojnik".

- To mora da bude jasno, jer ne može niko od 54 metka da pogodi 47. Ujutru skuvam kafu, sednem pored njene slike i popričamo. Ja bežim od realnosti i svestan sam toga - izjavio je Branko.

BONUS VIDEO: BOL I PATNjA RODITELjA UBIJENE DECE - Tuzne scene na suđenju

Pogledajte više