EVO ŠTA VEĆINA RATARA RADI POGREŠNO: Jedna greška vas može koštati celog prinosa

U ovoj fazi vegetacije biljke izlaze iz zimskog mirovanja, aktiviraju se fiziološki procesi i započinje intenzivniji porast, zbog čega potrebe za hranivima, pre svega azotom, naglo rastu.

Za razliku od osnovnog đubrenja, koje ima dugoročnu ulogu u snabdevanju biljaka hranivima, prva prihrana predstavlja pravovremenu intervenciju kojom se usevu omogućava ujednačen nastavak rasta. Kod strnih žita, a naročito pšenice, ona direktno utiče na intenzitet bokorenja, razvoj lisne mase i očuvanje postojećih izdanaka. Ukoliko se ovaj korak preskoči ili obavi u pogrešnom trenutku, posledice se često vide tek kasnije, kroz slabiji sklop i neujednačen usev, što se na kraju neminovno odražava i na prinos.

Jedna od najčešćih dilema u praksi odnosi se na pravi trenutak za izvođenje prve prihrane. Iskustvo pokazuje da se veliki broj proizvođača i dalje oslanja na kalendar, iako je stanje useva i uslovi na parceli mnogo pouzdaniji pokazatelj. Prva prihrana trebalo bi da se obavi kada biljke jasno pokazuju znake kretanja vegetacije, kada je zemljište prohodno i nije previše vlažno, ali i kada se u narednom periodu mogu očekivati padavine koje će omogućiti unošenje hraniva u zonu korenovog sistema.

Preuranjena primena može dovesti do gubitaka azota, dok zakasnela prihrana često znači propuštenu priliku za formiranje optimalnog broja izdanaka.

U izboru đubriva za prvu prihranu ne postoji univerzalno rešenje. U praksi se najčešće koriste različiti oblici azotnih đubriva, ali njihov efekat u velikoj meri zavisi od vremenskih prilika, tipa zemljišta i trenutnog stanja useva. Stabilniji oblici azota pogodni su za ranu prihranu, dok đubriva sa bržim delovanjem mogu dati dobar efekat u kasnijim rokovima, ali nose i veći rizik od gubitaka. Zbog toga je važno da se doze ne određuju „po navici“, već u skladu sa realnim potrebama useva i očekivanim prinosom.

Uprkos dobroj nameri, efekat prve prihrane često se umanjuje zbog grešaka u primeni. Preterivanje sa količinama, neravnomerno razbacivanje đubriva ili ulazak u parcelu u nepovoljnim uslovima mogu naneti više štete nego koristi. Posebno su problematične neujednačene raspodele hraniva, koje se kasnije manifestuju kroz šarolik izgled useva, otežanu zaštitu i neujednačeno sazrevanje. Takve greške su često posledica loše podešene mehanizacije, a ne samog izbora đubriva.

Poseban značaj u prvoj prihrani ima tehnička priprema mehanizacije, koja se u praksi često podrazumeva, ali retko u potpunosti sprovodi. Rasipači mineralnog đubriva, naročito oni koji su tokom zime mirovali, zahtevaju pažljivu proveru pre izlaska na parcelu. Neujednačen rad rasipača, istrošeni elementi, loše podešena radna širina ili neusklađena brzina kretanja traktora mogu dovesti do velikih razlika u količini primenjenog đubriva. Takve razlike kasnije postaju vidljive u samom usevu, ali tada je već kasno za ispravke. Pravilna kalibracija rasipača, prilagođavanje podešavanja tipu đubriva i uslovima na parceli, kao i miran i ujednačen rad u polju, često su presudni faktori koji odlučuju da li će uložen novac u prihranu biti opravdan ili ne.

U godini u kojoj su troškovi proizvodnje visoki, a cene mineralnih đubriva i dalje predstavljaju ozbiljan izdatak za većinu proizvođača, prva prihrana dobija dodatnu težinu. Svaki kilogram azota koji se izgubi zbog lošeg tajminga ili neadekvatne primene direktno povećava troškove proizvodnje, bez ikakvog pozitivnog efekta na prinos. Upravo zbog toga sve češće se ističe da prva prihrana nije mesto za improvizaciju, već mera u kojoj se mora precizno znati šta se radi i zašto.

Pravilno izvedena, ona omogućava da se i u uslovima skupih inputa postigne maksimalna iskorišćenost uloženih sredstava i obezbedi stabilan razvoj useva. U suprotnom, greške napravljene u ovom ranom periodu vegetacije teško se kasnije nadoknade, bez obzira na dodatne troškove i korektivne mere. Zbog toga prva prihrana ostaje jedan od ključnih momenata u sezoni, u kojem se jasno vidi razlika između planske i stihijske proizvodnje.

(AgroBiznis)